NIKADA SE NE BIH ODREKLA BENDA

Intervju sa Oljom Lakićević (AUTOPARK)

Ivan Bevc

Rez: Kako bi u nekoliko rečenica opisala novu srpsku rok scenu? Postoji li, ko je čini, ima li sličnosti među bendovima i koliko sarađujete?

Olja Lakićević (Autopark): Iako ne volim odrednice kao što je 'nova srpska scena' pošto mi zvuče kao slogan iz reklame, ono što ova određuje je živo i postoji. S druge strane, mislim da je scena uvek postojala, samo nije bilo dovoljno načina da se muzika učini dovoljno dostupnom zainteresovanima. Ponovo zaživljava kultura odlazaka na koncerte koja je u jednom trenutku bila na ivici nestajanja. Pošto je to stvar trenutka, u prednosti je entuzijazam, a vremenom će, možda i neće, opstati kvalitet. Uvek volim da posmatram stvari iz više uglova i sa različitih daljina. 'Novo' znači da je tome ipak potreban sud vremena, podjednako koliko i oduševljenje. Mislim da Autopark ne spada baš u ove najmlađe snage, budući da postoji već 7 godina. Kada smo počinjali, scena je bila dosta nepristupačna. Sarađujemo sa Nežnim Daliborom, bendom nove srpske scene, koji pri tom uopšte nije nov! Divan bend.

Novotalasni period je već legenda, a u nju polako ulazi i generacija koja se proslavila početkom devedesetih (Darkwoodi, KKN, Presing, KZU, Ateist Rep...). Da li misliš da je današnje vreme povoljnije ili nepovoljnije za proboj u odnosu na ta dva perioda?

- To je složeno sociološko pitanje, mislim da će se o tome pisati studije. Devedesetih je postojao određeni bunt koji je okupljao ljude, posebna atmosfera bolesti društva koja je činila da ta okupljanja i ideje izgledaju kao jedini preostali zdravi segment Srbije. Mislim da su neki od pomenutih bendova već ušli u legendu, iako još uvek postoje. Koliko je, na primer, Darkwood Dub značio onima koji su odrastali u devedesetim, to niko ko je odrastao 10 godina kasnije ne može ni da zamisli. Mislim da oni danas slušaju i čuju nešto drugo u istom bendu. Sada je malo drugačije. Neprijatelj više nije tako vidljiv, pa samim tim i nije glavna pokretačka sila. Mislim da je mladim ljudima sada lakše, mogu da naprave pesmu, pošalju Popboksu i on je stavi na internet. Mi smo o tome samo mogli da sanjamo. Jedna kaseta, milion puta presnimljena, išla je po svim krugovima sličnih interesovanja u gradu. Bilo je tu neviđenog šarma. Eh, malo me je uhvatila nostalgija. Da mi je neko tada pomenuo My Space, sigurno bih ga prezrivo pogledala, kao i kada su mi pomenuli internet zvani spas.

Reklo bi se da su čak i tokom mračnih godina domaći "rokeri" bili prisutniji na televiziji i radiju. Kako to objašnjavaš?

- Ponekad mislim da nemam objašnjenja. Muzičari danas maltene nemaju zašto da snimaju spotove. Neke televizije neće da puštaju ako ne izgledaju dovoljno dobro, a neke imaju svoje termine za to, koji su skoro pa nikad. Novac? Ne znam. Da imam odgovore na sva ta pitanja, bavila bih se i rešenjima.

Vi ste prvi album izdali on-line i tako zainteresovali izdavača da vam objavi drugi. Da li je to put i koliko su izdavači uopšte od pomoći novim bendovima?

- Prava je istina da je jedan spot ("Na ivici") više zainteresovao izdavača nego svi ti snimci. Mi smo to stavili na net jer nismo hteli da jurimo bilo kakvog izdavača. Od onih ponuđenih, nismo mogli šta da tražimo tamo. Danas bismo ipak imali nekome da se obratimo. Izdavači mogu mnogo da pomognu. Trebalo bi da tamo sede ljudi koji umeju da slušaju muziku, za početak. Potrebni su otvorenost, nekorumpiranost, zainteresovanost za muziku i različitost koju ona nudi, i sati u studiju koji ne plaćaju muzičari, i onda rad na promociji.

Koliko mislite da ćete izdržati s obzirom na to da se od muzike ne može živeti i da je to većini "sporedna" aktivnost?

- Mi smo to znali od početka. Zato se bavimo drugim poslovima da muzika nikad ne bi bila dovođena u pitanje. Tako izdržavamo ljubav prema muzici. Sve dok bude bilo volje, dobrih međuljudskih odnosa, vremena, naš bend će postojati. Ne postoje nikakvi komercijalni razlozi, ma koliko nas oni frustriraju već godinama. Sa bendom koji pravi muziku kakvu mi pravimo si uvek u minusu na računu, ne vrati ti se ni najmanji deo uloženog. Ali emotivno, uvek si u plusu, uprkos teškim trenucima preispitivanja koji se povremeno dešavaju. Nikada se ne bih odrekla benda i tog osećaja da imaš nepoznate prijatelje, čak i kad to nisi znao. Neko te razume, a ljudi se inače slabo razumeju.

Mislis li da su kompilacije kao što je "Jutro će promenti sve" dobar način za lansiranje novih bendova i šta bi po tebi još trebalo uraditi da bi scena bila življa i aktivnija?

- Ta kompilacija je bila korisna inicijalna kapisla, a i jasan indikator stanja naše scene. Sve u vezi sa njom je odlično urađeno. Popboks i pojedinci poput Ivana Lončarevića dosta su toga uradili za novu scenu. Treba menjati TV i radio. Muzika koju nudi javni servis je uvredljiva. I ne treba zaboraviti da scenu ne čini samo nova scena, već i uveliko postojeća bez koje "nove" ne bi bilo. Ne bih volela da neki bendovi budu marginalizovani samo zato što nisu deo nove scene u ovom trenutku. Veliki prezir, recimo. Zalažem se da dobiju nagradu za životno delo. Oni su uveli 'novu osećajnost' u Srbiji u momentu kada su svi pričali o politici, a godinama su se uspešno držali po strani u Vrbasu, što je danas teško moguće.