GUŠTER BEZ BRKOVA

Aleksandar Oparnica

- Halo, dobar dan. - Dobar dan. Da li je to (autor ovog teksta) ? - Da, ja sam... - Ovde potpukovnik P. Vidi, autore, još ti nisu stigla dokumenta u Vojni odsek, pravimo spisak za privođenje pa te pozivamo. Bolje da ti dođeš kod nas, nego da mi dolazimo po tebe. Okrenuo sam se oko sebe, nije bila skrivena kamera. Maslinasto zelena boja glasa mi je odzvanjala u ušima. Nekoliko dana ranije... Predajući dokumenta za promenu adrese iz rodnog grada nadomak EU, uredno sam sačekao da dođe četvrtak, jedan od dva radna dana Vojnog odseka. Došavši usred pauze koja se ugodno smestila usred tročasovnog radnog vremena, predviđenog za vojne obaveznike, opet sam čekao.

- Dobar dan. Hteo bih da promenim adresu. - Daj vojnu knjižicu - promrmljao je kroz brkove. - Znao sam! Pod pozivom, a menja adresu - pojačao je glas. - Ali, po zakonu imam pravo do decembra... - Šta ti znaš o zakonu? Gde je vladika pametniji od patrijarha!?

I tada mi je odzvanjalo zvono sa kapele. Ovih dana kroz glavu su mi se samo fleševima vraćale pitanja postavljena ranije. Koja je uopšte svrha vojske? Je li sofizam to da, iako smo svi ravnopravni građani, postoji polna diskriminacija i dalje? Je l' ja tamo treba da se socijalizujem sa nekima? Pa u mom telefonu ima i zidara i profesora, pilota i književnika, onih odande i onih odavde...

Ne postavljajući sebi pitanje o načinu služenja vojne obaveze, ne pada mi na pamet da sučući brke šipčim po vrletima "našeg" dela brdovitog Balkana, predhodno zadovoljavajući folklorne obaveze uz rakiju i harmoniku, da pravdajuć i svoje seksualno opredeljenje oblačanjem uniforme i bivajući obučen da nekog tamo uništim, spržim i ispravim viševekovnu svetsku nepravdu prema nacionalom biću rafalnom paljbom olovnih argumenta po "našim" neistomišljanicima. To nije moja odluka. Crnobele fotografije rođaka i predaka u ponosnim pozama sa cevima raznih kalibara ostaće nenastavljene mojim pozdravom iz vojne pošte. Nekoliko meseci da bi postao čovek, poslušna radilica, poštovalac raspasanog autoriteta frustriranog tipa sa "čvarcima" kojeg su istrošili kao krpu neostvarnem snovima o materijalnom blagostanju i društvenom ugledu - neću. U uslovima bez logike ne želim da ostavim trag svog prisustva preimenujući se iz imena i prezimena u broj.

Svima koji vole da se bave poslom koji se zove vojnik želim sve najbolje kao i onima koji bi da se bave šumarstvom, pekarstvom, novinarstvom, saobraćajem, pisanjem haiku poezije ili bilo kojom drugom profesijom.

Odlažući vojnu obavezu, propisno koristeći zakonsku mogućnost, nadajući se u osvešćivanje onih koji su narodnom voljom izabrani za visoke pozicije mašinovođa na evropskim kolosecima, čekao sam. Nije peron sreće, voz nije došao. Poziv je stigao. Sve to su samo bile marketinško propagandne udice za mlade apstinente koji su čekajući ubrzane procese profesionalizacije vojske dali glas za bržu postupnost u izvođenju strojevog koraka u voljno. Devet meseci civilnog služenja vojnog roka u nekoj ustanovi je ono što me čeka od septembra.

Gutam žabu i navijam za demilitarizaciju.