ZLOČINCI U POLITIČKIM OBLANDAMA 

Bojana Oprijan-Ilić

U oktobru 2007. biće tačno godinu dana od kad su Srbija i Hrvatska (tačnije, Tužilaštvo za ratne zločine Srbije i Državno odvjetništvo RH) i formalno potpisale Sporazum o saradnji u progonu izvršilaca ratnih zločina. Bosna i Hercegovina, pak, zbog svog političko-pravnog stava takav sporazum sa susedima još nema, a umesto njega na snazi je Memorandum o saradnji sa Srbijom i Hrvatskom u vezi sa suđenjima za ratne zločine i pravnom pomoći. Iako je Haški tribunal postao sinonim za "sporu pravdu" - a glavna tužiteljka Karla del Ponte jedina kojoj je uspelo da privremeno ujedini sukobljene strane sa prostora bivše SFRJ - i danas, nažalost, malo ko veruje u "poštene presude" za ratne zločine pred nacionalnim sudovima novonastalih država. Takav stav je, bez sumnje, posledica sprege državnih političih rezona i inertnog domaćeg pravosuđa. Dakle, BiH još nema sporazum jer insistira na suđenjima po mestu izvršenja krivičnog dela (ratnog zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida), dok su - po ustavima Srbije i Hrvatske - izručenja vlastitih državljana drugoj zemlji isključena. Ipak, pravosudni organi ovih država kontinuirano međusobno kontaktiraju, razmenjuju spise i dokaze, saslušavaju svedoke.

Po opštoj oceni portparola ili glasnogovornika njihovih tužilaštava "saradnja je vrlo dobra". Kad se tome doda činjenica da će zatvaranje vrata Haškog tribunala, najavljeno za 2010.godinu, značiti i ustupanje brojnih nedovršenih ili predmeta u istrazi domaćim sudovima, jasniji je značaj domaćih tužilaštava u sadašnjem i budućem zadovoljenju pravde. Naime, individualizacija odgovornosti, pre svega "samih pred sobom", važan je korak na putu normalizacije međusobnih odnosa.

Živi predmeti, mrtvi ljudi - Stepen saradnje sa Hrvatskom znatno je bolji nego sa kolegama iz Bosne. Poverenje i dobra saradnja rezultirali su potpisivanjem sporazuma. Imamo, dakle, konkretan ishod - mi smo od Hrvatske dobili sedam predmeta. Naravno, razmatramo da li smo u stanju da ih procesuiramo i prihvatimo, a pošto su u procesnoj fazi, ne mogu ih konkretno imenovati - kaže Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine u Srbiji i dodaje da je određen broj predmeta prosleđen Hrvatskoj u poslednjih šest meseci i sad se čeka odgovor hoće li ih Hrvatska uzeti u obzir. Za odnos sa pravosudnim organima BiH Vekarić ističe da je "važno što se po individualnim predmetima formiraju istražni timovi, kao u postupku za zločine u Zvorniku". - To je dobra praksa jer mi kolegijalno dobro sarađujemo.

Međutim, taj momenat se često pretvara u politički i, uopšte, vrlo često se preko ratnih zločina obračunavaju političke opcije unutar Bosne, što je jako problematično pre svega za funkcionisanje pravosuđa jer mi ne želimo da se bavimo politikom, već da tretiramo ratni zločin, gde god da je učinjen. Znači, imamo potpuno poverenje u pravosuđe BiH, a isto tako očekujemo da će i nama pravosuđe Bosne dostaviti dokaze ako nam je osumnjičeni dostupan. "Tuzlanska kolona" je sada u žiži jer se u BiH digla velika buka zašto se Jurišiću sudi u Srbiji, gde je, inače, i uhapšen. U BiH se vodi istraga protiv 11 osoba u tom slučaju, ali je interesantno da još niko nije uhapšen, iako je to je jedan od najtežih zločina nad pripadnicima JNA na toj teritoriji - ukazuje Vekarić. Međutim, čim za isti događaj jedni smatraju da je nečija pobeda, a drugi pale sveće žrtvama, veoma je teško naći kompromis, smatra Vekarić. - Mi ćemo pomoći kolegama iz Bosne da procesuiraju sve slučajeve i dati im mogućnost uvida u sve dokaze ukoliko im to zatreba - zaključuje portparol Tužilaštva za ratne zločine Srbije.

Glasnogovornik Tužilaštva BiH Boris Grubešić, pak, kaže kako je stav tog pravosudnog tela da se optuženima mora suditi po mestu počinjenog krivičnog dela. On, međutim, ukazuje kako je "sve stvar političkog dogovora", i potvrđuje da tužilaštva "međusobno vrlo dobro sarađuju". Bosna i Hercegovina je, inače, 9. marta 2005. godine formirala Veće za ratne zločine pri Sudu BiH, ali prošlogodišnje istraživanje bosanskohercegovač kog javnog mnjenja otkriva duboku podeljenost stavova o haškim suđenjima kao i sumnje u pogledu sposobnosti pomenutog veća da podstakne uzajamni oprost među narodima u BiH. Prema novim podacima, u BiH se 10.000 osoba sumnjiči za ratne zločne počinjenje u ratnom razdoblju od 1992. do 1995. Više od 60 posto ispitanika smatra da je svrha kažnjavanja ratnih zločina otkrivanje istine o ratu i ratnim zbivanjima, 39 posto veruje da je svrha kažnjavanja počinitelja sprečavanje budućih zločina, a 30 posto kažnjavanje smatra satisfakcijom i pravdom za žrtve.

Glasnogovornik Grubešić kaže da su, za sada, podignute optužnice u 36 predmeta protiv 58 osoba, a prethodno je bilo 14 izrečenih presuda u odnosu na 16 optuženih do marta 2005. Podneto je 576 krivičnih prijava protiv čak 3.132. osobe. U Srbiji je, pak, po rečima Vekarića, u radu "ogroman broj predmeta koji tretiraju zločine u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu". U fazi istrage su 22 slučaja, u toku je 35 istražnih radnji, a traje šest glavnih pretresa u tekućim suđenjima. Takođe je veliki broj predkrivičnih postupaka, oko 40, i to veoma poznatih predmeta gde se radi se ozbiljnim zločinima u kojima su počinioci prepoznatljivi, a negde su poznata zlodela, ali ne i izvršioci ili se do njih ne može doći. Podatke iz ove oblasti za Hrvatsku je vrlo teško dobiti, a i ono što je na raspolagnju su najšturiji podaci s obzirom na to da Državno odvjetništvo RH nema specijalizovano odeljenje. Tako se uglavnom iz podataka nevladinih organizacija može izvući tek da su u devet županijskih sudova prošle godine bila u toku 23 procesa.

Na pitanje o međusobnoj saradnji sa Srbijom i BiH, glasnogovornica Odvjetništva RH Marina Mihordin kaže da "ne može iznositi takve ocjene". A budući da u Hrvatskoj ne postoje specijalizovana veća za ratne zločine, postupci se odvijaju pred županijskim sudovima, ali su formirana četiri istražna centra za ova krivična dela (Osijek, Rijeka, Split i Zagreb). Ipak, Marina Mihordin je ranije izjavila da je "suradnja sa Srbijom veoma intenzivna i korisna". (Ne)izlečive rane Nakon ratova i zločina počinjenjih tokom devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije ostale su rane koje se teško leče. Sudski procesi za ta zlodela počeli su pred nacionalnim sudovima u velikoj meri sa dobranim zakašnjenjem. Ishodi tih suđenja upravo treba da budu nedvosmislena poruka. Jer slučajevi kao što su "Ovčara", "Lora", "Zvornik", "Tuzlanska kolona", hladnjače dovezene s Kosova sa telima ubijenih Albanaca ne bi trebalo da imaju generalni nacionalni predznak, ali zato moraju imati zajednički imenitelj - zločin. Nažalost, političko-pravosudna lupa i dalje je često selektivna, zavisno ko je i kako drži i šta se ispod nje želi videti. Na pitanje da li, uprkos svemu, nakon suđenja primećuje kakvu-takvu katarzu, s obzirom da se radi o individualizaciji zločina i obelodanjivanju sopstvenih nedela, Vekarić kaže: - Apsolutno. Hajde da pođemo od retorike Srpske radikalne stranke. Dakle, njihov argument, kad negiraju rad našeg Tužilaštva, nije više da ne postoje ratni zločini - setimo se samo da do pre četiri-pet godina Srebrenica u Srbiji, po radikalima, nije ni postojala. Znači, više skoro niko ne negira da su ratni zločini počinjeni.

Sad je njihov "argument" kako su "i drugi počinili zlodela". E, to je ta opasna relativizacija zločina. Radikali su u stvari spremni da amnestiraju i srpske žrtve kada tako govore. Oni bi sve da stave pod tepih jer osećaju deo odgovornosti - i treba da je osećaju - za ono što se dešavalo na frontovima širom bivše Jugoslavije. Naravno, i kroz same postupke, kroz jedan korektan odnos medija, možemo prepoznati pozitivne promene. Mi nismo političari, ne možemo očekivati da ćemo biti popularni u svom poslu. Još uvek je, upravo zbog pomenutih retorika političkih elita, narod veoma zbunjen, političari nerado govore o ratnim zločinima jer to ne donosi bolji rejting, naprotiv. Ali, ima i dobrih primera u krugovima političara demokratske i građanske opcije, i u Srbiji i u drugim državama regiona - kaže Vekarić. A kad se zatvore vrata Haškog tribunala, biće neminovne promene. Dokumentacioni centar Haškog tribunala biće dragocen za sve - kao što je, uostalom, i sada. U tom slučaju, "balkanski tribunali" više neće imati ništa drugo osim odraza u vlastitom ogledalu i odgovornosti da suđenjima poznatim krivcima za poznata (ne)dela konačno stave tačku na mračnu stranu novije istorije Balkana.

KOLIKO SRBIJU KOŠTA RATKO MLADIĆ

U Srbiji se u kontinuitetu već godinama najavljuje hapšenje i izručenje Ratka Mladića. S druge strane, vlasti se ograđuju da je on uopšte u dometu domaćeg pravosuđa. Kakve ingerencije u tome ima beogradsko Tužilaštvo za ratne zločine? - Ima ingerencije u tom smislu što je tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević član akcijskoga tima za hvatanje Mladića. To je sve što ja kao portparol Tužilaštva mogu reći. Jer, suština je politič- ka, pre svega je u interesu Srbije da on bude u Hagu. Mi to ne radimo zbog Haškog tribunala ili pritiska međunarodne zajednice već zbog budućih pokoljenja. Ako Ratko Mladić košta Srbiju milijardu i po dolara, znači svaki građanin plaća mesečno oko 159 evra zato što on nije u Hagu, na ovaj ili onaj način - kroz komunikaciju s međunarodnim finansijskim institucijama pa do neposrednih posledica koje se finansiraju, kao što je sama akcija hvatanja, pretres stanova itd... Dakle, svi kapaciteti ove države su mobilisani i ja ne vidim razloga da bilo ko opstruiše i sprečava njegovo hapšenje i izručenje Hagu. Nažalost, ako sada Srbiji opet bude zamrznut integracijski proces, bojim se da će opet doći do radikalizacije i porasta nacionalizma - kaže Vekarić.