DIGITALNI IMIGRANTI I NJIHOVI NASLEDNICI
Miodrag Mrkšić - Gandi
Profesori i nastavnici su se žalili na svoje studente i učenike od kad postoji školski sistem. Generacije učenika su bile optuživane za nemar, nepažnju, nezainteresovanost. Ipak, istraživanja nam govore da tokom poslednje decenije razloga za nezadovoljstvo profesora studentima ima više nego ikada. Naravno, u svakom neslaganju postoje dve strane, i studenti su takođe nezadovoljni profesorima ali i nastavnim sistemom uopšte.
O čemu se zapravo radi? Današnje generacije đaka i studenata odrastale su i školuju se u sistemu koji je u vremenu školovanja njihovih predavač a bio u domenu naučne fantastike. Dok su prethodne generacije svoja znanja sticale iz knjiga, današnje na raspolaganju imaju mnogo više. Tu su internet i obilje informacija koje on čini dostupnim: od običnog e-maila kojim se veoma brzo može stupiti u kontakt sa bilo kojom institucijom ili pojedincem, preko najsvežije stručne literature koja je dostupna preko veba do nepregledne vikipedije i drugih enciklopedija. Ali nije sve ni u dostupnosti informacija o kakvoj su naši prethodnici mogli samo da sanjaju. Prosečan student je do sada proveo barem nekoliko hiljada sati igrajući video-igre i isto toliko, ako ne i više, vremena na internetu. Korišćenje računara i snalaženje u okeanu podataka prirodna je aktivnost o kojoj se ne razmišlja. Baš kao što je to nekada bilo pisanje olovkom po papiru.
U eseju "Digital natives, Digital Immigrants" koji se bavi ovim problemom, Mark Prenski (Marc Prensky) uvodi razliku između dve grupe ljudi: digital natives (digitalni domoroci) i digital imigrants (digitalni imigranti). Prvi su rođeni u svetu računara i savremenih komunikacionih tehnologija. Odrasli su sa video-igrama i sa dinamičnim TV programom kao što je MTV. Za razliku od njih, svega deceniju stariji digitalni imigranti su doseljenici u taj svet. I kao što doseljenici u neku zemlju mogu naučiti jezik, ali će zadržati manje ili više tvrd akcenat svoje postojbine, tako je i ova grupa naučila da koristi računare i internet, ali se tu ipak ne oseća "kao kod kuće".
Na primer, oni će odštampati tekst a zatim ga korigovati olovkom na papiru, umesto da sve prepravke urade direktno na računaru. Ili će vas pozvati za svoj računar da vam pokažu neku veb-stranu umesto da jednostavno mejlom ili instant mesindžerom pošalju link. Ili će vas pozvati telefonom da provere da li ste dobili mejl koji su upravo poslali. Odavno je poznato da se maternji i jezici koji se uče u ranom detinjstvu uče na različit način i "smeštaju" u drugi deo mozga u odnosu na jezike koji se uče kasnije. Slično važi i za ostale veštine kojima tokom života ovladavamo. Najnovija istraživanja govore da se struktura misaonih procesa u mozgu menja u zavisnosti od sposobnosti koje stičemo i informacija koje primamo.
Ovo je vidljivo na nivou moždanih talasa. Da li se ove promene oslikavaju i na fiziološku strukturu mozga, još je rano reći. Kako god, generacije odrasle na brzim, intenzivnim i interaktivnim sadržajima jednostavno funkcionišu različito od svojih profesora. Dok nastavnici i nastavni programi prethodnih generacija insistiraju na postepenom savlađivanju gradiva, poglavlje po poglavlje, novi klinci se dosađuju na času. Često su optuženi za nedostatak pažnje i nesposobnost da se koncentrišu. To i ne čudi ako se uzme u obzir da su od malih nogu navikli da do informacije koja im je potrebna dođu direktno, bez uvoda i priprema, i da očekuju da se do istog cilja može stići različitim putevima. Uz to su van škole i strogog nastavnog sistema njima na raspolaganju mnogo brži i efikasniji sistemi kojima mogu sami da upravljaju.
Rešenje ovog problema još uvek je daleko. Sa jedne strane su profesori "digitalni imigranti", koji će teško poverovati da bilo koji sistem osim onoga koji je vekovima prisutan može dati rezultate. Sa druge strane stoje oni koji su odrasli u u vremenu u kom se naša civilizacija menjala brže nego ikada ranije. A svaka od ove dve grupe zavisi od one druge. Koliko će nam trebati da prevaziđemo razlike i napravimo sistem koji će biti uspešan u prenošenju znanja između ove dve tako različite generacije, ostaje nam da vidimo.
GAME OVER ZA KURSEVE
Pre nekoliko godina jedna softverska kuća razvila je program za trodimenzionalno projektovanje. Program je imao odlične mogućnosti i jednu veliku manu: vreme potrebno da se njime ovlada bilo je predugačko. Umesto uobičajenog sistema uputstava i kurseva, kompanija je svojim klijentima ponudila alternativno rešenje. Sistem za ovladavanje programom bila je igrica. Sastojala se iz dvadesetak nivoa, svaki od njih zahtevao je od igrača da savlada nove veštine i sastavi nove modele. Uz to, nivoima se moglo pristupati po ličnom nahođenju tako da je svako birao svoj put do završetka. Umesto da provedu dane na kursevima i učeći iz knjiga, budući korisnici su dva sata svog radnog vremena provodili igrajući se. Verovatno se može čuti mnogo prigovora protiv ovakvog načina obuke i obrazovanja. U korist njemu dovoljan je samo jedan razlog: uspešnost!