DOKUMENTARCI KAO LJUBAV, A NE POSAO

INTERVJU: SRĐAN KEČA, ATELJE VARAN

Tanja Matić

Filmadžija, dizajner i student teorijske fizike, Srđan Keča, pre tri godine je u filmskoj školi pariskog Ateljea Varan došao u kontakt sa kamerom. I od tada su uglavnom nerazdvojni. Snimio je dva dokumentarna filma - "Školice" i "Posle rata" i trenutno radi na trećem. Učestvovao je u osnivanju Ateljea Varan Beograd, vodio produkciju ciklusa dokumentaraca Srbija Vérité, i tokom ovog leta vodio projekat radionice dokumentarnog filma u Beogradu za 12 učesnika i učesnica iz bivše Jugoslavije. Produkt ove radionice - omnibus film "Komšije" - otvoriće krajem novembra Francuski festival dokumentarnog filma u Beogradu. Srđanov film "Posle rata" o Gorancima koji žive na granici Kosova, Makedonije i Albanije do sada je prikazan na 25 festivala širom Evrope i osvojio brojne nagrade. Najsvežije su da je pobednik nedavno održanog Mediterraneo Video Festivala u Paestumu (Salerno, Italija), a u Sibiu (Rumunija) krajem oktobra osvojio je nagradu u studentskoj konkurenciji Astra Film Festivala.

REZ: Žiri festivala Mediteraneo obrazložio je da nagradu filmu "Posle rata" dodeljuje zbog "jednostavnog načina istraživanja teške posleratne stvarnosti". Kako si se zainteresovao za osluškivanje posleratne stvarnosti i odabrao ovu temu za svoj film?  

Srđan Keča: Pripadam toj generaciji koja nije znala i ne zna dosta stvari o tome što se dešavalo devedesetih. A kako u poslednje vreme putujem dosta po staroj Jugoslaviji, potpuno sam zatečen onim što otkrivam u većini slučajeva. Od stvari koje saznajem osećam neku gorčinu i tugu jer se sve dešavalo dok sam ja bio mali, pa sada imam izbor ili da gledam na drugu stranu, ili da pokušam da otkrijem šta se tu dešavalo i šta ljudi danas osećaju povodom toga. Zato sam i želeo da temu filma nađem na Kosovu, pošto je Kosovo ta neka virtuelna stvarnost Srbije. Kosovo niko ne zna, gotovo niko nije bio tamo, ali svi su glasni da im je stalo do tog prostora, koji je kažu "naš", jako naš. Osećao sam da ću upasti u kliše ako odem na bilo koju od dve zaraćene strane Srba i Albanaca, i tražio sam neku treću stranu koja je izvan toga, a opet tu, sa kojom bih možda pre mogao da se identifikujem. Otišao sam kod Goranaca da pravim bajku jer sam mislio da taj rat nije imao mnogo uticaja na njih pošto oni žive prilično izolovani visoko u planinama i jer to na neki način nije ni bio njihov rat. Međutim, uopšte nije bilo tako. Rat u stvari ošteti neku zajednicu možda mnogo više indirektno nego direktno. Nije mnogo ljudi sa tih prostora poginulo, ali strah i nepoverenje su se uvukli. I hteo sam da prikažem to kroz njihov svakodnevni život jer uglavnom ljudi znaju da su Goranci dobri poslastičari, da slave Đurđevdan, i to je sve.

Kad smo kod stereotipnih predstava o narodima, koliko se odnosi mladih generacija zasnivaju na stereotipnim predstavama jednih o drugima? Koliko to opterećuje međusobne odnose?

- Ono što opterećuje komunikaciju jeste to što smo, hteli mi to ili ne, imali živote, detinjstva koja su bila u nekim različitim svetovima. Sad bi mi trebalo jedni druge da razumemo, mislim na mlade, i ja sad govorim iz svog iskustva sa radionice i nekih lutanja po ovim prostorima. Mi bismo svi trebalo da razumemo jedni druge, ali uvek postoji jedna granica do koje to ide, posle koje mora da postoji volja i sa jedne i sa druge strane da se sazna mnogo činjenica, da se mnoge stvare pomire u sopstvenoj glavi da bi moglo dalje da se komunicira. Najveća je prepreka možda što nemamo svi iste informacije ili možda što se previše vezujemo za informacije.

Da li misliš da je moguće prevazići te granice za tvoju generaciju, ili za generacije nakon tvoje?

- Individualno da, svako to može. Kad se sagleda šira slika, sve informacije jesu na raspolaganju i svako može da ih nađe. Treba samo malo proputovati, malo pretražiti internet i pročitati nekoliko knjiga, tu je sve. Problem je to koji se izbor tih informacija i osećanja plasira u društvu i dopire do neke šire populacije, i koliko je uop- šte mladima stalo. Zbog toga sam malo pesimistič an za ovu generaciju, ali verujem da će se i to jednom dogoditi. Ipak, to će verovatno biti iz nekih ekonomskih razloga koji nikad nisu dovoljni da zadovolje unutrašnje potrebe ljudi i bojim se da time preskačemo jedan veoma bitan korak.

Vi ste letos organizovali dvomesečnu filmsku radionicu za 12 učesnika iz cele bivše Jugoslavije. Kako je izgledala komunikacija tih ljudi od kojih mnogi nisu imali priliku da sreću mlade iz drugih republika?

- Ja sam se potpuno iznenadio kako je to izgledalo. Uvek kada se skupi grupa ljudi iz bivše Jugoslavije, postoji ta neka ex-Yu atmosfera koja je često vrlo prijatna. Međutim, ovde to kao da je bilo passé, čak i ta ex-Yu atmosfera kao stvar prošlosti. Ovde je komunikacija bila "čovek sa čovekom". Njihova međusobna komunikacija je bila neusiljena i opuštena, a svi su bili prilično svesni odakle dolaze i nije bilo nikakve mogućnosti za tu vrstu sporova. Prošlost se videla jedino u njihovom traženju tema ovde u Beogradu. U početku su svi pokušali da pobegnu od društvenih tema, kao da im je svima muka od politike i toga da to projektuju na sopstvene filmove. I ja sam isto tako razmišljao dok nisam našao neki balans u filmu kao prostoru u kom možeš istovremeno da se baviš sobom i nekim društvenim pitanjima. Mislim da se to desilo i njima tokom radionice. Npr. Maša iz Rijeke je svoje detinjstvo proživela u Beogradu, onda sa majkom morala da napusti Srbiju jer je majka doživela razne pritiske na radnom mestu. Odselile su se prvo u Istru, pa u Kanadu i potom se ponovo vratile u Istru. Onda se ona letos vratila u Beograd posle decenije i po. Njena priča je upravo o tom Beogradu koji ona pamti i onom koji je sada zatekla, priča o izbeglištu, gubljenju svog prostora i traženju nečeg novog. Ta se priča nekako provlači kroz većinu filmova koje su napravili tokom radionice. Svi su na kraju shvatili da im je važno da, dok su u Beogradu, ispričaju to.

Koliko dokumentarni filmovi koji imaju društveno relevantne teme mogu da pokrenu na razmišljanje ili izazovu promene u društvu?

- Mogu, sigurno. I oni to rade na ovaj ili onaj način, ali to je jedan veoma spor proces. Mi smo mnogo puta prikazivali naše filmove u regionu i u Srbiji. Kada smo završili filmove iz ciklusa Srbija Vérité, bilo nam je jako važno, i meni lično i organizaciji, da pustimo filmove ljudima iz regiona da ih pogledaju. Želeli smo tako da vidimo i da osetimo da li to što smo mi radili nekome nešto znači. Jer to je najveći problem dokumetarnog filma. Dok radiš, osećaš da je to nešto strašno važno, onda završiš i staneš i pitaš se da li će ovo nekom drugom biti važno osim meni, uopšte. Onda prikažeš prijateljima, ispostavi se da je za recimo njih deset jako važno. Ali, nama je veoma bilo stalo da to testiramo na nekoj široj publici. I bio sam iznenađen reakcijama ljudi koji su dolazili na naše projekcije ili gledali naše filmove na televiziji. Često bi našli u našim filmovima nešto što ni mi sami nismo videli dok smo ih pravili i bilo je jasno da je to na neki način uticalo na njih. I zato mislim da vredi raditi iako je to jako spor proces i često obuhvata mali broj ljudi.

Gde ste u regionu prikazivali filmove i kakve su bile reakcije?

- Filmove smo prikazali u svim glavnim gradovima bivše Jugoslavije, kao i u Sofiji. U Bosni smo ih, pored Sarajeva, prikazivali u Mostaru, Banja Luci i Tuzli, a u Srbiji u još 15 gradova. Filmovi su takođe prikazani na RTS-u i dvadeset lokalnih televizija u Srbiji. Sećam se da mi je urednik jedne lokalne televizije iz Vršca poslao potpuno predivan mejl u kome kaže kako više godina nisu emitovali program koji je bio dobar kao taj koji smo im dali, i mi smo bili oduševljeni. A dobijali smo i reakcije ljudi koji su gledali filmove na RTSu, ne mogu da veruju da su tako nešto zapravo videli jer im to nije ličilo na njen stil i shvatanje dokumentarnog filma. I u drugim zemljama smo uglavnom naišli na pozitivne reakcije. Nikad nam se nije desilo da nam se van Srbije prikazuju filmovi i da nam neko priđe i kaže da je perspektiva u našim filmovima "srpska", "pro-ovakva" ili "anti-onakva". Verovatno zato što mi ni nemamo neku takvu perspektivu.

Kakve su generalno finansijske mogućnosti za mlade filmske stvaraoce danas u regionu? Koliko su danas filmovi potpuno zavisni od donatora, a koliko postoji mogućnost prodaje produkcije?

- Prodaja produkcije skoro da ne postoji. Uglavnom televizije u regionu očekuju da dobiju filmove besplatno i zapravo se često ponašaju kao da nam čine uslugu zato što prikazuju naše filmove. Pogotovu kada su mladi u pitanju, to je onda redovno slučaj. Filmovi onda ispadaju zavisni od sredstava državnog budžeta, donatora i u nekom vrlo malom procentu od prodaja nekoj stranoj televiziji. To je trenutno jedini model da se pravi nešto ozbiljnije i veće, ali opet se često upada u neke druge okvire koje postavlja ta televizija. Mi smo do sada za većinu projekata dobijali sredstva za nešto što suštinski nisu bili filmski projekti, nego npr. podrška medijima, podrška razvoju demokratije, ali su donatori srećom dozvoljavali veliki stepen slobode. Inače, da nije tog stepena slobode, mi danas verovatno ne bismo postojali. Na Balkanu uspevamo da napravimo filmove sa budžetima koji su od deset do petnaest puta manji nego što su budžeti sa kojima rade mladi reditelji u evropskim zemljama. U suštini, s jedne strane je teško, s druge strane je oslobađajuće jer u tom vakuumu postoji prostor za kreativnost i eksperimentisanje.

Šta mladi reditelji rade kako bi se izdržavali?

- Većina onih koje znam se često bave pisanjem članaka sa strane, organizacijom različitih projekcija i tako dalje. Ja trenutno zarađujem za život najviše od dizajna za web i štampu, i to isto volim da radim. Ono što kod nas teško da može da se postigne jeste da se živi samo od dokumentarnog filma. Opet kažem da to može biti na neki način i oslobađajuće jer ja nikada u životu neću ni očekivati da živim samo od toga i znam da ću napraviti film kada ja želim da pravim film, i neće mi zavisiti egzistencija od toga, niti će se to pretvori u rutinski, industrijski posao.

Filmovi iz vaše produkcije su gostovali na brojnim festivalima. Koliko festivalska iskustva pomažu mladim autorima, i koje je iskustvo najvrednije?

Gostovanje na festivalima je skupljanje poena za budućnost i značajno je za građenje reputacije jer što je veći broj festivala i nagrada za nekog autora, on ima veće šanse da napravi sledeći film. Ili se bar nadam da je tako. Zanimljivo mi je da su sve nagrade za film "Posle rata" osvojene kada ja nisam bio prisutan na festivalu i ja sad otprilike izbegavam da idem na festivale zbog toga. (Smeh.) Festivali su ponajviše prilika da se proputuje, da se upoznaju ljudi koji rade slične stvari i koji imaju iste probleme kao i mi i od kojih može jako puno da se nauči… Može da se desi da u nekom trenutku neki od tih kontakata bude koristan. Meni je za sada dovoljno što sam upoznao toliko sjajnih ljudi koji se bave dokumentarnim filmom, dovoljno mi je samo što sam ih upoznao. Ali, iskustvo odlaska na festival može da iskvari nekoga kada vidi kakvi su filmovi uspešni na festivalima, pa pomalo naivno padne pod uticaj da pravi filmove po određenoj matrici kako bi bio uspešniji u poslu. Tu postoji opasnost. No, istovremeno se vidi i veliki broj neuspelih filmova koji mogu da budu inspirativni na neki drugi način.

Koji su tvoji dalji planovi? Spremaš li neki novi film?

Krenuo sam da radim malo ozbiljnije na jednom dokumentarnom filmu, nemam još uvek sredstva, pa ni neki preterano ozbiljan sinopsis ako ćemo iskreno, ali važno je da je počeo taj proces. Polazna tačka nije ništa spektakularno - bračni par koji se razvodi. Osećam da se na tom intimnom planu kriju odgovori na neka velika pitanja koja tište mnoge od nas, a da smo taj plan nekako zapostavili poslednjih godina. U svakom slučaju, to je nešto što me danas najviše pogađa.

"KOMŠIJE" OTVARAJU FESTIVAL

Premijera "Komšija", omnibus-filmova nastalih tokom letnje škole dokumentarnog filma Ateljea Varan, biće održana u Beogradu u Sava centru, 21. novembra, na otvaranju Francuskog festivala dokumentarnog filma.

STUDIO VARAN

Atelje Varan je osnovan od strane čuvenog cinema verite reditelja Jeana Roucha. Sa 25 godina iskustva i preko 1.000 snimljenih i produciranih filmova, ovu instituciju čini skupina filmskih stvaralaca koji smatraju da je širenje njihovog znanja i iskustva način na koji mogu da unaprede sopstvenu veštinu. Radionice su, osim u Francuskoj, organizovane u Kambodži, Norveškoj, Rumuniji, Kolumbiji i mnogim drugim zemljama. Tokom proleća 2004. godine, Atelje Varan organizovao je intenzivnu tromesečnu radionicu u Beogradu. Rezultat je bio: jedanaestoro mladih filmskih stvaralaca snimilo je 11 filmova. Motivisani entuzijazmom radionice, oni su formirali sopstvenu asocijaciju pod imenom Atelje Varan Beograd i do sada su proizveli 30 dokumentarnih filmova. Njihov cilj je jačanje one "škole" dokumentarnog filma koju karakteriš e antropološki pristup baziran na podrobnom, dugoročnom istraživanju koje odražava kompleksnost prikazanih života i izabranih tema.