VELJO I TO JE SRBIJA
SVE ŠTO STE ODUVEK ŽELELI DA SAZNATE O MAGISTRU-MINISTRU VELIMIRU ILIĆU
Aleksandar Arsenijević
Možda će neko ponovo, kao pokojni dr Slobodan Inić, pisati o portretima aktera srpske političke scene pre i posle promena 2000. godine. Nesumnjivo je da će Velimir Ilić, u Čačku poznat kao Veljo ili Veljo Lampek (kazan za pečenje rakije) a diljem Srbije kao Velja, u toj knjizi dobiti izuzetno značajan prostor. Njegovo ime je sinonim za domaćinsku Srbiju ( ma šta to osim primitivizma i bahatosti značilo). Piscu portreta to neće biti nimalo jednostavan zadatak, ne zbog toga što iza nekada prvog čoveka čačanske opštine ( predsednika Nove Srbije, doskora 'kapitalnog', a sada ministra za infrastrukturu) stoji obimna životna i politička biografija, već naprosto zahvaljujući tome što su u njegovom slučaju stvarnost i mit toliko isprepleteni da više ni on sam nije u stanju da povuče jasnu granicu između njih. Usvojivši u potpunosti toliko puta pominjanu i na ovim prostorima primenjivanu propagandnu doktrinu Jozefa Gebelsa, po kojoj sto puta izgovorena laž neminovno postaje istina, često demantujući i osporavajući ne samo svoje političke protivnike već i samog sebe, magistar-ministar Ilić je svima koji bi da se bave njegovim likom i delom postavio nimalo lako pitanje: Šta je od onoga što se u poslednjih deset godina o njemu moglo pročitati i čuti istina?
Od Kumroveca pa do Ravne gore
Nesporno je da je rođen 28. maja 1951. godine u Atenici, prigradskom naselju kraj Čačka, u porodici doseljenoj iz Gornjeg Trudova kod Nove Varoši, poznatoj i po nadimku Varkaši (što bi, ako je verovati onima koji se bave familijama čačanskog kraja i njihovim poreklom, trebalo da znači nešto kao prevaranti ili varalice). Završio je osnovnu školu, a zatim čačansku Gimnaziju. Ali ipak nije bio đak generacije kako to danas ima običaj često da tvrdi. Sudeći po školskom godišnjaku, polagao je popravni iz latinskog jezika u drugom i matematike u trećem razredu. Diplomirao je na Tehnološkom fakultetu u Beogradu na smeru za građevinske materijale. Međutim, njegovi bivši partijski drugovi iz SPO su u više navrata sa govornice opštinskog parlamenta upozoravali da njegova diploma nedostaje u personalnom dosijeu zaposlenih u Opštinskoj upravi. Ipak, pošto je školska sprema oduvek u nas predstavljala do krajnjih granica rastegljivu kategoriju, najveće interesovanje onih koji se poslednjih deset godina bave likom i delom magistra-ministra pobuđuje njegova politička karijera. Ako bismo verovali onome što danas govori Velimir Ilić, a ministrima se valjda bezrezervno veruje, početak njegove karijere vezuje se za osnivanje Srpskog pokreta obnove. Kako sam tvrdi, on je kao osvedočeni potomak Ravne gore i srpske domaćinske porodice bio jedan od osnivača. Ali ukoliko bi se u obzir uzele tvrdnje članova čačanskog ogranka SPO, to se ipak desilo 1992. godine kada ga je u ovu stranku kao apsolutnog političkog anonimusa doveo brat od strica Strahinja Ilić. Dotični je u Čačku, a i šire, poznatiji po nadimku Bane Svinjar. Zbog njega je magistarministar pred televizijskim kamerama šutirao novinara Vladimira Ješića. Zapravo se radi o čoveku za koga je Veljo, kada je ovaj bio uhapšen u akciji Sablja, tvrdio da je njegov 'dalji rođak'. To opet nije ništa čudno budući da se magistru-ministru često dešava da zaboravi da ima i rođenog brata Vojislava. Njega je iz invalidske penzije postavio na mesto direktora osnovne škole u Atenici, a danas je isti jedan od koinvestitora buduće 'kapitalne' kardiovaskularne klinike u selu Kačulice. Pitamo se u kojim slučajevima je Vojislav kapitalni brat, a u kojim nije. Mnogi, ipak, tvrde da je politička karijera Velimira Ilića započela kada je postao sekretar akcione konferencije SKJ u čačanskom preduzeću Hidrogradnja. Tamo se, kažu, zadržao čak dva mandata. Pohađao je i partijsku škole SKJ u Kruševcu koja se po rangu nalazila odmah iza čuvenog Kumroveca. No magistar-ministar ne bi bio to što jeste da odmah nije, spreman kao zapeta puška, to opravdao činjenicom da je u to vreme u čačanskoj Hidrogradnji radio čovek sa istim imenom i prezimenom kao on.
Mečka pred vratima
Ma koliko Velimira-Velju Ilića krasila sposobnost da se u svakom trenutku dočeka na noge, pa čak i po cenu da demantuje samog sebe, nikako ne treba smetnuti sa uma da je na njegov uspon itekako uticao raspored kockica na političkoj sceni Srbije. Tako je bilo onda kada je izabran za predsednika lokalnog odbora SPO faksom iz stranačke centrale. Tako je bilo i kada ga je posle sukoba sa Vukom Draškovićem podržao pokojni Zoran Đinđić, nastojeći da što više neutrališe politič ku snagu svog direktnog rivala na opozicionoj sceni miloševićevske Srbije. U oba slučaja Ilić je na delu demonstrirao šta zapravo simbolizuje ona narodna izreka o mečki pred vratima. Njeno značenje su na sopstvenoj koži prvi osetili dojučerašnji partijski drugovi iz SPO. Oni nisu krili oduševljenje i divljenje kada je Velja čačanske socijaliste na tribinama i sličnim javnim nastupima častio epitetima kao što su: nesreća, slina, smrad... a kao najefiksniji metod političke borbe neizostavno navodio govnavu motku. Ništa manje nisu bili iznenađeni ni demokrate i Zoran Đinđić. Oni su najuspešnijeg predsednika opštine u Srbiji, kako je samog sebe predstavljao, faktički održavali na vlasti od 1997. godine do njegovog imenovanja za ministra 'kapitalnog'. Tada se Ilić priklonio Koštunici. Opštinski funkcioneri iz redova DS preko noći su postali perači automobila, nesposobnjaković i koji žmure po ćoškovima, a premijer Đinđić hohštapler i najveće zlo za Srbiju. Posle atentata na premijera Ilić je izjavio da onaj ko se igra sa oružjem, od njega i nastrada. Oštricu politič kog primitivizma i kvazipatriotizma osetili su i: Radmila Hrustranović, Miroljub Labus, Aleksandar Vlahović, Mlađan Dinkić i drugi. Dinkić se čak slikao i davao izjave na lokaciji virtuelne fabrike za preradu duvana kojom se Veljo toliko razmetao! I naravno ništa. Neki od njih su već odavno politička prošlost. Po nekima, kao na primer po Dinkiću, Veljo je najuspešniji ministar u prošloj vladi. Međutim pravi politički uspon srpskog domaćina iz Atenice počinje neposredno pre petooktobarskih promena. Za vreme vojne interevencije NATO snaga na SRJ se pod pretnjom hapšenja dojučerašnji uspešni preduzetnik ( čije firme u Čačku, osim one za održavanje stanova zbog fušeraja u poslu, retko ko može da navede) i najuspešniji demokratski predsednik opštine preko noći preobrazio u srpskog desperadosa. Zanimljivo je i to kako se beskompromisni borac za demokratsku Srbiju 1998. godine, kada su inspektori uz pomoć policije pokušali da zaplene opremu TV Čačak, iznenada našao na službenom putu u Kosjeriću, dok su građani i ostali opštinski funkcioneri branili televiziju od zatvaranja.
Mit o srpskom domaćinu
Kada je isped Koalicije Zajedno imenovan za predsednika opštine Čačak, aktuelni magistar - ministar se u javnosti promovisao kao neko ko ne daje puno za protokol, reperezentaciju i privilegije. Svi slobodni mediji u Srbiji su 1997. godine preneli kako Veljo na posao dolazi privatnim autom marke 'jugo', radi po vasceli dan i u svakom trenutku je spreman da u svoj kabinet primi svakoga koga tišti neka muka. Zbog toga su hodnici zgrade čačanske Opštine uskoro počeli da liče na čekaonice zdravstvene ustanove. Tada je Velimir Ilić retko javno, bar u Čačku, govorio o svom materijalnom stanju. Vozni park činio je pomenuti 'jugo', kuća u kojoj je živeo bila je nezavršena, a radionica u kojoj je sa Vukom Bojovićem proizvodio lepak i boje, posle razlaza sa SPO i raskida ortakluka, zvrjala je prazna. Oni koji su radili u tadašnjoj firmi SPONIT kažu da je Bojović poskidao čak prekidače i utičnice, ostavivši dojučerašnjem ortaku gole zidove. Onog trenutka kada je srpska opozicija u sumrak režima Slobodana Miloševića počela da prima veliku finasijsku pomoć iz inostranstva, kada su opštine u kojima je vlast 1996. godine osvojila opozicija postale interesantne za inostrane donatore, počinje finasijski uspon Velimira Ilića. On je u međuvremenu, zahvaljujući svojoj bezgraničnoj energiji, sklonosti ka medijskoj popularnosti, uspeo da stvori mit o Čačku kao centru male privrede i sebi kao rodonačelniku svih srpskih domaćina, čija porodica od pamtiveka raspolaže ogromnim bogatstvom. Materijalna i finasijska moć današnjeg magistra - ministra počela je da se uvećava višestruko. Na pitanja odakle mu vozni park, kuće, zemljište u okolini Čačka sledio bi odgovor: - Vi'te, pas'te (čitaj: Vidite, pazite!), jednostavno da vam kažem - ja se već dvadeset godina bavim privatnim biznisom. Rasprodao sam mašine pošto zbog bavljenja politikom više ne mogu da vodim posao i počeo da ulažem u nekretnine. Kada se sve ovo uzme u obzir, postaju jasne burne reakcije Čačana na provokacije da im lako jer imaju Velju. Na žalost, kristalno jasna postaje i situacija na političkoj sceni Srbije. Nije samo Vojislav Šešelj gradio karijeru na maksimi: - Dok je budala u Srbiji, ja se ne brinem za svoju političku karijeru!
DI JE MOJA MEŠALICA?
Iako je od toga prošlo mnogo vremena, Čač- kom još kruži anegdota koja se odnosi na predizbornu tribinu SPO, po nekima u Atenici, a po drugima u selu Trnava nadomak Čačka. U ime stranke Veljo Ilić je između ostalog obe- ćavao povratak kralja i monarhije u Srbiju, na šta mu je jedna baba iz prvog reda odgovorila: - Dobro, Veljo, vratićemo mi kralja. Ali kada ćeš ti meni da vratiš onu mešalicu za beton koju si pozajmio još pre dve godine?
ŠIRENJE KOLEKTIVNOG DUHA
- Taj ološ iz Demokratske stranke je uzeo sve medije i radi šta hoće, pa vi ste svi demokrati kriminalci. Ili ćete biti novinari, ili ćete ići kući da čuvate ovce. (Prilikom verbalnog napada na novinarku TV Čačak Jelenu Katanić, 2002.)
- Sve sam radio. Naučio sam čak i odlično da varim. Dobro sam prolazio i solidno zarađivao. Izvanredno režem krovove. To su svi znali i uvek su me zvali za vikend da pomognem. Sve što sam stekao, stekao sam radom. Sada sam najveći proizvodač šljiva u regiji, imam najbolji voćnjak. (Evropa, 2004.)
- Nije tačno da Đinđića nisam voleo. Privatno smo bili veliki prijatelji, posećivali se i družili. - Ko su taj Labus, Dinkić i mali Đelić, odakle su došli? Ko je ta Kori Udovički koja je pala sa duda pravo u ministarsku fotelju? (Danas, 2002.)
- Nisu zviždali meni i Voji, nego su svirali u pištaljke od sreće. (Press, 2006.)