SARAJEVO: POETIKA PREŽIVLJAVANJA

Bojan Tončić

Tog šestog aprila 1992. kada je počela opsada Sarajeva bilo je izvesno da će početi ubijanje, ali kao da niko nije želeo da veruje u to da će praiskonska veština preživljavanja biti sudbina grada kojim hodaju i daju znake života ljudi koji su izbegli snajper i granate, i da će ovaj grad postati laboratorija za ispitivanje ljudskih mogućnosti, svojevrsni in vivo eksperiment koji se odvijao naočigled čitavog modernog sveta. O tome što se događalo u opsednutom gradu puna 44 meseca, kao i o krvavom raspadu bivše Jugoslavije, svedoči impresivni mutimedijalni Edukacijski paket "Opsada Sarajeva". Predstavljen je 18. maja u beogradskom Medija centru, sadrži knjigu od 1325 strana, enciklopediju i mapu, CD transkript "Govorna istorija 1992 - 1996." i film "Vodič za preživljavanje - Mehanizam terora - Mehanizam opstanka". Nadajmo se, kao i Sarajlije '92, da ovaj edukativni paket nikome neće zatrebati kao uputstvo, već da će biti dokaz o patnji žrtava koja je mogla da bude izbegnuta. Paket su kreirali Suada Kapić i njeni ugledni saradnici, a iza projekta su stali FAMA internešenel, Nezavisno udruženje novinara Srbije i Inicijativa mladih za ljudska prava.

Izbeći snajper, jesti i još nešto

Poruka Kemala Montena Arsenu Dediću sa "preživjelih žica" glasila je u vreme najstrašnijeg stradanja: "A što pitaš kako smo, živi smo, živi smo". Kako ostvariti taj ideal, podsećaju nas autori u gradu u kojem su igre za decu bile: bro- janje granata ispaljenih na grad, podrezivanje oborenog drveća, skupljanje metaka, granata... razmena kolekcija. Žene su se pitale: koja može da napravi najbolje jelo od ničega, kako utoliti žeđ, okupati se, roditi dete, zagrejati se, pokopati mrtve... Novinar Oslobođenja Zlatko Dizdarević kaže u "Opsadi" da je već u septembru 1992. bilo izvesno da će rat biti dug i stravičan. "Bilo je jasno da se neće završiti u doba sunčanih dana i u doba kada se nekako još moglo živjeti na starim zalihama. Sve je slutilo na početak duge zime i dugih, dugih i mučnih noći", pamti Dizdarević. Sarajevski rulet značio je pretrčavati brisani prostor u strahu od snajpera i rizikovati od gelera granata teškog artiljerijskog oružja ostavljenog na dar bosanskim Srbima. Rizikovati spasavajući sugrađane, stajati u redovima za hleb, vodu, lekove. "Sarajevo je dokazalo da jedna urbana sredina može opstati uprkos totalnoj destrukciji i svim zatvorenim tačkama ulaska i izlaska iz grada, da može ostati civilizovana i humana i čak stvoriti dostignuća u filozofiji življenja, mentalnoj terapiji i umjetničkim kreacijama", zaključak je uredništva FAMA internešenel tima.

Rečnik života i smrti

Hronološki poređani događaji koji su obeležili sudbinu olimpijskog grada od 1992. do 1996. tek su podloga za temeljno sagledavanje agonije koja je bila ispit čovečanstva. Nepoloženi. Najvažniji segment ovog projekta je svojevrsni rečnik s ključnim rečima sarajevskog života i smrti: od porodilišta, škole, pijace, do groblja preko svakodnevne zaštite od projektila, komunikacije sa komšilukom, prijateljima i spoljnim svetom i modela izlazaka iz grada koje je iskoristio samo mali broj Sarajlija. Neki nisu mogli a neki nisu hteli, kao na primer autorka ovog projekta i brojni humanisti, intelektualaci, zanatlije, novinari i drugi koji su želeli da ostanu u svom gradu. Iz Mape opsade saznajemo da su na pijacu Markale i u Ulicu Vase Miskina pale granate od 80 i 120 milimetara koje su napravile masakr." Protivavionski topovi i mitraljezi korišćeni su za nasumično gađanje (...) Skoro da nema zgrade u Sarajevu bez rupa od gelera", podsećaju autori "Mape". Sarajevsko porodilište bilo je na Koševskom brdu i nemilosrdno je granatirano. Premešteno je na kliniku Koševo gde su bebe i dalje bile žrtve granatiranja. "Građani su se štitili od snajpera brodskim kontejnerima, uništenim automobilima, kamionima, autobusima, cementnim blokovima...", podsećaju autori. Oni naglašavaju da je za "zaštitu" korišćena i plava zavesa iz sportske dvorane "Zetra" koja je postavljena uoči Olimpijskih igara 1984, a njena je nova funkcija bila da se prolaznici učine nevidljivim. Dva sarajevska groblja bila su neposredno izložena opasnosti, Vlakovo je bilo na strani agresora, a Bare u neposrednoj blizini linije fronta. Zato su Sarajlije sahranjivale svoje najbliže u starim grobljima u krugu džamija, u parkovima, ispred stambenih zgrada, na pomoćnom stadionu Koševo. Na pogrebne povorke ispaljivane su granate, pa su često sahrane i dženaze obavljane noću. Nepisano pravilo je bilo da se ne ide na sahrane i da nema venaca i cveća, jer to je bilo teško ili nemoguće pronaći budući da su svi cvećnjaci pretvoreni u bašte, u kojima se uzgajalo nešto što je moglo da se pojede.

Glad i žeđ

Gradska pekara je u više navrata granatirana, često su nestajali struja i plin, ali i kvasac i voda. Muhamed Zlatar koji je u vreme opsade radio u Skupštini grada svedoči: "Da su mogli zrak, zatvorili bi nam zrak". Stoga su se u sarajevskim domaćinstvima pekle najmaštovitije vrste hleba, neke od njih poznate mlađim Beograđankama i Beograđanima, kao i građanima Srbije u unutrašnjosti iz vremena hiperinflacije i tromesečne NATO kampanje u Srbiji. I voda je postala dragocena tečnost. "Nestašica vode približava ljude u Sarajevu srednjovekovnim vitezovima ili francuskim monarsima. Oni štede vodu kao da su beduini. Duga kosa se može oprati s litar i po vode, okupati se možete u dva do tri litra - sve sa malim lončićima i sudićima s mlakom i hladnom vodom. Mašina za pranje veša je sprava iz nekih dalekih vremena. Bez funkcije. Sarajke su ponovo prvoklasne pralje...", saznajemo u vodiču za preživljavanje. Govorna istorija daje autentične primere za sve ovo. "A onda su se, ako tog hljeba preostane, pravili ćevapčići od prezle. Oni su u sebi sadržavali jednu, dvije kašičice vode, dvije kašičice sode bikarbone, ukoliko ima malo kvasca, malo tako nekakvih, u stvari nikakvih začina. Uglavnom, mi smo zadovoljili našu nekavu bosansku želju za ćevapima", svedoči Gordana Šerić, domaćica.

Ne može se ubiti grad

Sarajevo se nije predavalo. O tome svedoče brojne izložbe, pozorišne predstave u nezagrejanom Narodnom pozorištu i "Kamernom teatru 55" u kojem je najveći hit bila "Kosa". Agresor nije mogao da ubije ni novine, "Oslobođenje" se pripremalo u potpuno razorenoj zgradi, a zbog nestašice papira oživeo je onaj beogradski grafit "Nema novina, ima zidova", s tim što su se gotove novine lepile na improvizovane oglasne table. Najpopularnije su bile radio stanice Zid i Studio 99, naravno za one koji bi se domogli baterija ili akumulatora. "Opsjednuti grad brani se kulturom i tako opstaje. Grupe i pojedinci stvaraju sve ono što su koristili da stvaraju prije opsade. U nemogućim okolnostima snimaju filmove, pišu knjige, objavljuju novine, emituju radio programe, dizajniraju razglednice, postavljaju izložbe, predstave, prave mape za obnovu grada ...". U ovom se ne može se prepoznati Beograd. Sledeći vodič za preživljavanje će biti beogradski, a izdavači nameravaju da, kako je najavila istoričarka Branka Prpa, objave vodiče za preživljavanje u opsednutim gradovima celog sveta. Poruka je svakako univerzalna, upozoravajuća. Za građane Srbije možda bi mogla da glasi: Nemojte plaćati zlikovce, ni granate kojima se ubija grad.