DAN MLADOSTI - ŽIVOT U SENCI ŠTAFETE

Denis Kolundžija

Sanija Hiseni, studentkinja iz Prištine, poslednja je omladinka koja je 1979. godine imala privilegiju da uruči štafetu lično doživotnom predsedniku SFRJ Josipu Brozu. Pompenzne proslave Dana mladosti sa štafetom kao simbolom nastavljene su ipak i posle Brozove smrti, sve do 1987. godine. To višedecenijsko negovanje kulta jedne ličnosti zamenjeno je ubrzo veličanjem nacionalnih lidera. Slet je zvanično ukinut 1988. a već naredne godine masa se sa stadiona JNA preselila na Gazimestan. Onaj kome se u transu klicalo i aplaudiralo nikog nije voleo, a kamoli ljubio, pa ni omladinke. Zato je omladince koju godinu kasnije poveo u prvi u nizu ratova na prostorima koji su još činili jednu Jugoslaviju u trenutku kada je sa govornice zapretio oružjem. Nacionalizam se toliko dobro 'primio', naročito kod mladih u sutonu druge Jugoslavije. Ovo je, čini se, uz raspad zajedničke države najveći poraz vladajuće garniture iako se ona do poslednjeg trenutka zaklinjala u mladost. - Najviše nas je šokiralo oživljavanje i podrška retrogradnim idejama četništva i ustaštva. Smatrali smo da su one poražene u ratu - priseća se danas Boško Krunić, nekadašnji visoki funkcioner Saveza komunista Jugoslavije. Kako su te ideje preživele i pored njihove satanizacije u školskim udžbenicima i čitavom samoupravnom društvu? - Ne treba precenjivati školu, svako čeka da kroz nju samo prođe - rekao je Krunić. - Najviše smo računali na okruženje kao faktor koji presudno treba da utice na formiranje ličnosti. A u okruženju se samo pričalo o radničkim savetima, o samoupravljanju i tome slično. I onda, otkud nacionalizam?! Kao objašnjenje on nudi tezu da su u idejama oblikovanim na Gazimestanu mladi videli promenu na koju su po definiciji uvek spremni. Isto tako su podložni različitim uticajima. Na Gazimestanu se poručivalo da treba veličati naciju, pretilo se oružjem onima koji tome budu stali na put. To je bilo dovoljno da zavede sve, pa i mlade, iako je sa tog događaja običan svet pre svega poneo utisak o zbivanjima pod šatrama. Šta smo dobili posle svega? Pojavu vijetnamskog sindroma među mladima, osećaj poraženosti zbog učešća u besmislenim ratovima, bes... U vreme Titove Jugoslavije omladinska politika kotirala se visoko na lestvici najvažnijih društveno- državnih pitanja a proslava Dana mladosti o tome je svedočila. Očevici tadašnjih događaja danas tvrde da je tome prevashodno 'kumovala' priroda samog rata - Drugi svetski rat u Jugoslaviji dobili su, kako se govorilo, seljaci i omladinci. Otuda tolika pažnja. Ideološko oblikovanje novih generacija, navodno, nije bilo u prvom planu. Bilo bi svakako drugačije, to je barem jasno, da nije došlo do zvaničnog distanciranja Beograda od Moskve. U sferi politike prema mladima, u duhu negdašnje retorike, Krunić govori o distanciranju od "lagersko-boljševičko-komsomolskog života". Tadašnjem rukovodstvu bilo je stalo da po svaku cenu napravi što veću razliku u odnosu na zemlje istočnog bloka a posledica je bila, uslovno rečeno, liberalizacija društva. Krunić o toj pojavi govori bez zadrške i navodi da je već 60-ih godina Jugoslavija bila poznata po neverovatno velikoj izdavačkoj delatnosti, naročito u objavljivanju dela sa Zapada. I rokenrol je uvezen sa Zapada i lepo se primio, mnogo pre nego u zemljama pod kontrolom Moskve. - Politikom okrenutom mladima, tendencijama i negativnim pojavama kod mladih, bavio se Savez socijalističke omladine Jugoslavije. Pitanjima iz te oblasti Partija se veoma retko bavila. Nekako, nismo bili opsednuti time šta radi omladina. Dok sam ja bio na funkciji u Partiji, prvi put se, i to nezvanično, o mladima povela priča kad je Bijelo dugme održalo koncert kod Hajdučke česme. Znam da je to neke uznemirilo, bilo je komentara tipa "mi kao Partija nikad ne bismo mogli da sakupimo 100.000 ljudi". Postavilo se pitanje ko su ti ljudi (Bijelo dugme) i šta oni to sviraju?! - kroz smeh se priseća Krunić. Kada su počele velike migracije Jugoslovena na zapad, "privremeni boravak u inostranstvu" je doživljavan naivno. Zemlju je, međutim, napuštao sve veći broj mladih, među kojima je bilo i dosta visokoobrazovanih. O tom problemu u partiji se isprva samo šaputalo. - Odlazak mladih najviše nas je boleo - navodi Krunić. - Mi smo mladima omogućavali besplatno školovanje, a onda su oni svoje znanje nudili po inostranstvu. O svemu tome vodila se statistika. Da li je bio alarmantan broj mladih koji je odlazio? Nije, ali je bilo zabrinjavajuće. Kasnije smo raspravljali na koji način da ih privolimo da se vrate, imajući u vidu ono s čim smo mi kao zemlja raspolagali. Tad se krenulo sa raznim programima koji su nudili prednost povratnicima stručnjacima pri zapošljavanju.

10.286.500 NOSILACA ŠTAFETE

Tokom prvih 12 godina napravljeno je više od 20.000 štafetnih palica. Bilo je tačno 10.286.500 nosilaca koji su na toj dužnosti pretrčali bezmalo 900.000 kilometara. Te prve štafete pravili su nepoznati autori, najčešce od drveta ili metala sa obaveznom petokrakom ili buktinjom na vrhu.

ŠIRENJE KOLEKTIVNOG DUHA

Nakon što je 10 godina primao raznorazne štafete, maršal je 1956. godine odlučio da se 25. maj ubuduće obeležava manje kao njegov rođendan (iako su svi znali da se 7. maj zvanično vodi kao njegov rođendan), a više kao Dan mladih. Od naredne godine Titu je uručivana jedna štafeta uz poruku mladih i radnih ljudi i građana iz čitave zemlje. Stadion JNA je 30 godina bio domaćin centralne svetkovine u čast mladih. - Štafeta je deo ukupnog pokreta čiji je cilj bio širenje kolektivnog duha. Tu ubrajam i radne akcije koje su vremenom izgubile svoj smisao jer su postale lokalne i organizovale su se zarad uvođenja kanalizacije. Štafeta nije preuzeta iz SSSR, kao što se tvrdi. Koliko ja znam, tamo štafeta nikad nije bila nošena. To je stara atetska disciplina i ona je u prvim godinama posle rata, a ja sam bio jedan od nosilaca u tim danima, išla iz ruke u ruku na svakih 100 metara u lancu koji su činili omladinci - kazuje Krunić ( koji je, valjda, svoj prvi politič ki govor održao kao predsednik omladine u Rumi na ispraćaju štafete davne 1947). - Tito je do 1957. godine štafete primao u Belom dvoru ali je pored toga za rođendan dobijao i poklone. Tako sam mu u ime omladine Vojvodine 1949. uručio lep šahovski sto u duborezu koji sam mnogo kasnije video u Belom dvoru. Izgleda da se i njemu svideo. Krunić tvrdi da je Tito odlučio da se 25. maj slavi kao Dan mladosti kako bi sprečio širenje kulta ličnosti. - Slet je bio nastavak tradicije omladinskog angažmana izraženog u međuratnom periodu na čuvenim sletskim vežbama u Pragu i u radu sokolskih društava. To je bila lepa manifestacija koju su kreirali stru- čni ljudi. Ali autori su, u želji da nadmaše prethodnika, prilično doprineli utisku da je proslava Dana mladosti ništa drugo do negovanje kulta ličnosti. U Muzeju savremene umetnosti u Beogradu danas se nalazi 22 000 štafetnih palica - od prve iz Kragujevca u obliku knjige u koju su radnici, seljaci i omladina upisivali svoje poruke voljenom vođi, do onih koje su mu primerni omladinci uručivali u svečanoj loži. Štafeta je na svoj put kretala obično u drugoj polovini marta i za trideset godina čini se da nije zaobišla nijedno mesto bivše Jugoslavije. Iako Krunić navodi da je već posle Titove smrti otvorena rasprava o svrsishodnosti daljeg praznovanja Dana mladosti, zavesa je pala tek 1987. godine. Te godine su Slovenci javno ismejali i Tita i štafetu kroz idejno rešenje i plakat ljubljanske umetničke grupe "Novi kolektivizam". Digla se, sećamo se, i kuka i motika, te je bilo zahteva za političku i krivičnu odgovornost autora koji su se drznuli da ponude repliku plakata sa Olimpijskih igara u Berlinu 1936. Umesto štafetne palice u obliku makete stola na četiri noge, brže-bolje izrađena je druga štafeta. Iste godine pred predsednikom Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, kojem je nakon Titove smrti uručivana štafeta, izveden je i poslednji slet. - Bilo je pritisaka da se sa štafetom nastavi, ne kako bi se ispunio zavet "I posle Tita - Tito", kako je to Ljubičić svojevremeno skovao, već u cilju homogenizacije društva. Vremenom je to izgubilo smisao i tada smo u Partiji pokrenuli rapravu da li mi kao sledbenici umemo da živimo bez njega. Prevagnulo je mišljenje da to više nema smisla i tako su i slet i štafeta otišli u istoriju. Poslednjih godina se 25. maj ponovo na razne načine obeležava u nekim gradovima bivše Jugoslavije (Sarajevo, Tivat, Novi Sad...) Među posetiocima tih fešti ipak je najviše onih koji i dalje smatraju da puno duguju onome čiji rođendan obeležavaju. Čak i ako pohode te svetkovine, mladi nikome ništa ne duguju. A njima, rekao bih, dugujemo svi.