PRIJEMNI ISPIT ZA DRŽAVU

Ivan Prodanović

Kada pogledamo broj mesta predviđenih za upis novih studenata na fakultetima po Srbiji, široki izbor profesija, kao i broj mesta po studentskim domovima, uslove smeštaja i kvalitet hrane u menzama, rekli bismo da je Srbija zaista na veoma dobrom putu ka Evropi. Bar što se tiče "zdrave" populacije. Jedini problem u ovoj priči je što osobe sa invaliditetom koje su se odlučile na visoko školovanje ne mogu da koriste ni jedan od visokoškolskih objekata u Srbiji kao ni menze, bilo da je reč o privatnom ili državnom univerzitetu. 'Zatrpani' reklamama, flajerima i auto-pozitivnim statistikama, vlasnici fakulteta, dekani, profesori, asistenti, zakasneli poslanici parlamenta, manjine i većine, dušebrižni umetnici, mediji i ostali javni pecaroši međusobne popularnosti, javno i privatno, zaboravili su na ove mlade ljude kojima je onemogućeno ili, u najboljem slučaju, otežano polaganje prijemnog ispita, a kamoli školovanje. Da paradoks ne izostane, ni brojna udruženja osoba sa invaliditetom nisu našla za shodno da pokrenu ozbiljniju kampanju na ovu temu. Iako su ratovi i Treći svetski mir doneli tek brigu o ovim osobama, pobednici na ovim prostorima kao da nisu imali potrebe da nešto više nauče. I stare i nove školske, kao i visokoškolske, ustanove vode mrtvu trku u nepristupač nosti. Na žalost, tek po koja ima rampu i to do prvog nivoa (zahvaljujući nečijoj upornosti da se upiše), gde je ista rampa bila posledica prisustva ove osobe u takvom objektu duže vreme.

Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, doduše bez jasno navedenih sankcija, kao da ne postoji. Kao da nema ni Povelje Ujedinjenih nacija o pravima čoveka, kao da nema člana 24 Ustava Republike Srbije o novodonesenoj i prepisanoj jednakosti, olako zagarantovanoj svim građanima Srbije. Privatni fakulteti u svojim bogatim ponudama, u vidu obećanja da se svako ko ih upiše može slobodno osloniti na visok standard i Bolonjsku deklaraciju, ni u jednom delu programa ne garantuju nesmetano školovanje ovim ljudima, bilo da su slepi ili slabovidi, teško pokretni ili vezani za invalidska kolica, bilo da su možda oštećenog sluha. Podsetimo da su u Srbiji od 78 državnih i privatnih škola akreditaciju dobile svega 33, dok je takozvani "Akt upozorenja" dobilo njih 18. Bez dozvole za rad ostalo je 27 viših škola. U Srbiji trenutno, po podacima Udruženja studenata sa hendikepom (USSH), studira više od 400 studenata s invaliditetom. Ovo udruženje tvrdi da ih samo u Beogradu ima oko 300. U Pravilniku o uslovima za planiranje objekata u vezi sa nesmetanim kretanjem dece, starih, hendikepiranih i invalidnih lica, koji je još na snazi i koji je potpisao tadašnji ministar u Vladi Republike Srbije, dr Branislav Ivković, sve je lepo i bajno. Barem se to može zaključiti iz onoga što piše u Službenom glasniku Republike Srbije od petog maja 1997. godine. Postavimo samo dva pitanja. Prvo, zbog čega ovo udruženje studenata u svom nazivu ima reč hendikep i drugo, zašto pomenuti pravilnik tako nesmotreno sadrži istu reč? Da to nije samo semantička igra, dokazuje i način na koji stručnjaci definišu ovu problematiku. Ukoliko osoba sa invaliditetom može nesmetano da funkcioniše u društvu, može se reći da je integrisana u isto. Zbog svake barijere i nemogućnosti da obavlja osnovne potrebe, koje svakako nisu, kako ih neki zovu - "posebne", nastupa hendikep. Kako ući u bilo koju javnu ustanovu bez tuđe pomoći? Šta je "posebno" kod čoveka koji želi da se školuje i doprinese zajednici? Čemu potpisivanje i Bolonjske deklaracije i Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom? Ova druga čak nije ni overena od strane Vlade Republike Srbije, iako je prihvaćena pre pola godine. Očigledno da mrtva slova na raznim papirima dokazuju prisutnost predrasuda, nezainteresovanosti za problem i nemoći državnih organa da se s istim suoče.

Po rečima predsednika USSH Gorana Pavlovića, reč hendikep u nazivu njihovog udruženja je opravdana. Gore citirana definicija potkrepljuje ovu izjavu u potpunosti. Objekti za školovanje su nepristupačni i tu se završava svaka priča. Ako je neko slabovid, slep, gluv, nagluv, vezan za pomagala poput kolica ili šetalice, nema mu druge već da se snalazi sam, kako zna i ume. Udžbenika na Brajevom pismu nema, rampi i liftova takođe, a prevodilaca na gestualni govor ni najmanje. Ovi mladi ljudi će, barem kada je reč o gluvim i nagluvim osobama, ako se opredele za "odiseju" zvanu studiranje, morati da čitaju sa usana predavač a. Kako će polagati prijemni ispit, ne znaju ni potencijalni brucoši ove kategorije, a ni njihovi potencijalni profesori. Kako će se popeti i gde sesti, ili bolje reći parkirati oni vezani za kolica, prepušteno je nečijoj dobroj volji, a ne organizaciji ustanova u kojima polažu prijemni ispit i u kojima treba sutra da se školuju ukoliko ga polože.

Kako intelektualizam u ovom slučaju ne podrazumeva humanizam, profesori i dekani, te rektori i prorektori mogu slobodno da se uvrste u grupu potencijalno optuženih po Zakonu protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, usvojenom prošle godine. Ušuškani u svoje profesure, neće ni primetiti ionako neprimetne ljude koji su samo željni znanja. Da se niko nije setio da raspravlja o ovom problemu, pokazuje i slučaj jedinog narodnog poslanika iz populacije osoba sa invaliditetom, gospođe Gordane Rajkov (poslanice G17 plus). U svom prvom obraćanju Skupštini Republike Srbije i javnosti gospođa Rajkov je skrenula pažnju na problem smanjenja budžeta udruženja osoba sa invaliditetom, što doduše i jeste bila tema rasprave, ali ne i na diskrimisani intelektualni potencijal koji bije bitku za znanje, a ne za novac. Integracija u društvene tokove podrazumeva doprinos zajednici na polju opredeljenja pojedinca. Ako se neko već opredelio za posao koji mu odgovara, zašto je osuđen na nepravednu borbu i s arhitektonskim i s ljudskim barijerama? Beznađe situacije u kojoj se nalaze ovi mladi ljudi svakako je odraz beznađa kvaziintelektualnosti prethodnih generacija. "Sidraši" katedri su, očigledno misleći na plate, titule i penzije, zaboravili na decu u bukvalnom smislu te reči. Ako neko zaboravlja da kolica ili beli štap nisu uslov ulaska ili ne ulaska u bilo koju visokoškolsku ustanovu, red je da se u istu vrati i ponovi gradivo. Umorni još od borbi sa predrasudama i preprekama iz srednje škole, bez prava na predah, ovi ljudi ulaze u novu borbu. Mnogi neće, zahvaljujuć i medveđim uslugama i sažaljivosti nastavnika, u startu imati ni znanje, ni bodove potrebne za upis. Osuđeni da sede postrance i osuđeni na zakone postojeće arhitekture, retki koji prođu prijemni ispit će po istom režimu ove tužne situacije i da se školuju. Kako će koristiti biblioteke, menze, domove te Studentsku polikliniku - samo je novo otvoreno pitanje. Ostavljeni na milost, a ponekad i nemilost koleginicama, kolegama pa i profesorima, vezani za stanje u kome se nalaze, onemogućeni u većini slučajeva da redovno pohađaju nastavu i imaju adekvatna učila, mnogi će odustati. Zašto? Nebriga države prema ovom problemu prisutna je od kad i sam problem. Puna praznih obećanja na papiru, socijalna politika bazirala se na šture finansijske pomoći za hleb, mleko, struju ili telefon, a da se pri tom nije mislilo o obrazovanju.

Sistem personalnih asistenata (individualna pomoć osobama sa invaliditetom koja je više puta predlagana u raznim institucijama) još nije profunkcionisao, a vojnici u civilnoj službi nisu dovoljno obučeni za rad s ovim licima. U najmanju ruku, student sa nekom nevalidnom funkcijom ne samo da je hendikepiran, već je i diskriminisan uprkos humanim rečima sastojaka povelja i deklaracija. S druge strane, društvo koje nije omogućilo nesmetano školovanje svima nezrelo je za bilo kakvu diskusiju na temu evropskih integracija. Od dvadesetog juna do petnaestog jula neki će položiti, a neki pasti na prijemnom ispitu. Niko nije siguran kako će proći jer zavisi kako se spremio. Očigledno da se ni država ni univerziteti nisu dobro pripremili za još jedan prijemni ispit.

  
 

STATISTIKA

U školskoj 2007/2008. predviđeno je 38.995 mesta za upis novih studenata na sedam državnih univerziteta u Srbiji. Najviše će upisati Beogradski univerzitet, čak 15.996. Najmanji broj se opredelio za umetnost, tek 383 svršena srednjoškolca. Studentski centar Beograd, kome je poverena briga o sme- štaju ove populacije mladih ljudi, raspolaže sa 11 domova i ukupno 10.100 mesta. Šezdeset procenata ovog kapaciteta je u rangu hotela B kategorije, a u sedam restorana dnevno se napravi oko 30 hiljada obroka. Koliko je objekata iz ove ponude fizički dostupno osobama sa invaliditetom? Da li je prilagođen pristup toaletu ili sobi u domovima? A pristup bibliotekama?