EKSTREMIZAM: PODRŠKA POLITIČKE ELITE

Želimir Bojović

Polovinom juna ove godine u Somboru, grupa skinheda na smrt je pretukla Dalibora Borotu (37). On je ubijen u tuči posle koncerta pank-rok grupe "Ritam nereda". Policija je uhapsila 13 mladića od kojih se devet sumnjiči za ubistvo, a četvorica za krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje. Prema pisanju nekih beogradskih novina, uhapšeni su pripadnici ekstremno desničarskog Skinhed pokreta.

Samo mesec dana pre ovog događaja, pripadnici sličnog pokreta u Nišu napali su aktiviste Mirovnog karavana. U tom napadu nekoliko aktivista je povređeno, a jednog od posetilaca tog događaja skinhedi su polomljenom flašom isekli po glavi i vratu. Među onima koje su napali bio je i Dario (28). On otkriva za Rez da je nakon tuče uhapšeno šest napadača i da su protiv njih podnete prekršajne, ali ne i krivične prijave, iako su učesnike karavana vređali na nacionalnoj i verskoj osnovi. On ne veruje da će bilo ko od njih biti ozbiljno kažnjen.

Mnogi stručnjaci smatraju da u zemljama kao što je Srbija, u kojoj su ksenofobija i nacionalizam u stalnom porastu, političke i intelektualne elite snose najveću odgovornost za nesuprotstavljanje grupama koje zastupaju takve ideje. Pored toga, stručnjaci tvrde da veliki delovi politič kih i intelektualnih elita u Srbiji imaju interes da ovakve grupe postoje, jer one odražavaju njihova najintimnija ubeđenja koja ne mogu uvek javno da zastupaju. Među političkim strankama koje najotvorenije podržavaju neke od ekstremno desničarskih organizacija su Srpska radikalna stranka, delovi vladajuće Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, kao i neke od stranaka koje deluju u lokalnim sredinama.

Dragan Popadić, socijalni psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže za Rez da ideje koje zastupaju ekstremno desničarske grupe pronalaze svoj legitimitet u svetu visoke politike i u tome pripadnici ovih pokreta nalaze ohrabrenje. "Mislim da postoji vrlo povoljna i tolerantna klima u kojoj takve grupe mogu da opstaju, da se šire, da se reklamiraju i da nalaze svoje članstvo, a to je u ovoj situacijia veoma loše", kaže on. U Srbiji niko nema tačne podatke o broju i strukturi organizacija koje deluju kao ekstremno nacionalističke. Ipak, sociolozi i psiholozi prave jasnu razliku između organizacija i grupa.

Jovan Bajford, socijalni psiholog i docent na Katedri za društvene nauke na Open University u Milton Kinsu (Milton Keynes) u Engleskoj i autor knjiga "Poricanje i potiskivanje antisemitizma" (Helsinški odbor, 2005) i "Teorija zavere: Srbija protiv novog svetskog poretka" (Beogradski centar za ljudska prava, 2006), do sada se najtemeljnije bavio delovanjem desničarskih grupa. Za Rez objašnjava da se "Dveri", "Obraz", "1389" ili "Nomokanon" mogu posmatrati kao formalne organizacije jer su većinom registrovane kao udruž enja studenata, udruženja građana ili čak kao NVO, iako sebe najčešće nazivaju "narodnim nevladinim organizacijama" da bi se razlikovale od svojih ideoloških protivnika. S druge strane, Bajford kaže da su od ovih organizacija daleko militantnije ekstremno desničarske grupe kao što su "Nacionalni front", "Stormfron", "Rasonalisti" ili "Skinhedi", koje objedinjuje određeni set ideja ili modus operandi. "Najmilitantnije su svakako grupacije skinheda, odnosno otvoreno rasističke grupe koje su sve češće okupljene oko fudbalskih klubova, kao što je Rad", kaže on. Međutim, iako se u javnosti predstavljaju kao veoma opasne, one kao svoj objekat mržnje najčešće vide manjinske grupe kao što su: nevladine organizacije, liberalno orijentisane političke stranke ili pojedinci, homoseksualci, Romi, Jevreji, Albanci ili pripadnici neke druge nacionalne manjine. Stručnjaci smatraju da u svakoj zemlji, socijalno i politički sličnoj Srbiji, postoji pravilo po kome ekstremno desne grupe i organizacije targetiraju svoje "protivnike". Dragan Popadić smatra da te poruke, prvenstveno, zavise od odnosa političkih elita prema određenim manjinskim grupama. "Vlast će davati određene signale na koji način će marginalizovane grupe biti tretirane.

Desničarske grupe će takve signale prepoznati i zatim okrenuti svoju agresivnost ka njima", kaže on i pita se zašto vlast baš određene grupe čini nemoćnim i marginalizovanim. Kao primer, Popadić navodi događaje od 17. marta 2004. godine kada su vlasti dozvolile da se iz nacionalističkih razloga, u znak osvete zbog napada na Srbe na Kosovu, zapale džamije u Nišu i Beogradu. Aleksandar Vučo, psihoanalitičar, objašnjava za Rez da postoji još jedan veoma važan razlog zbog koga se napadaju baš manjinske grupe. "Uvek je lakše da napadnete manju grupu i da je uništite i time ostalima uterate strah u kosti", kaže on. Upozorava da suština problema u vezi sa agresivnim delovanjem nacionalističkih grupa leži u činjenici da Srbija, još uvek, nije započela ozbiljne procese suočavanja sa svojom nedavnom prošlošću. "Društvo u Srbiji nije napravilo oštru granicu gde je zlo, a gde je dobro", kaže on. Jovan Bajford uočava da se jasno uviđa da su sve one fiksirane u 90. godinama prošlog veka, analizirajući retoriku ovih grupacija, što onih najekstreminih, što onih kvazipatriotskih i pravoslavnih: "Oni se još uvek bore protiv novog svetskog poretka, samo što Srbiju više ne vide kao poslednji bastion otpora tom poretku, već je vide kao zemlju pod okupacijom mondijalističkih snaga koje žele da je unište ili da joj otmu Kosovo." Ali, iako su početkom 90. bili deca, mnogi od pripadnika ovih grupa nije bilo teško da se identifikuju s idejama koje te grupe propagiraju. Kada se pogledaju policijski izveštaji o uhapšenim pripadnicima ovih ekstremističkih grupa, vidi se da najveći broj čine mladi ljudi između 16 i 25 godina.

Dragan Popadić kaže da je veoma uočljivo da ti mladi ljudi često ne formulišu svoje ideje već ponavljaju ono što su pročitali i čuli. On ističe da taj jezik mržnje dolazi od zvaničnih medija i političkih elita, tako da te ideje oni samo recikliraju i prenose dalje. "Koliko će ta ideologija biti mladim ljudima dostupna i primamljiva, zavisi od toga koliko se ona na društvenom nivou marginalizuje i negativno vrednuje", smatra Popadić. Ipak, podršku ekstremno desničarskim grupama ne pružaju samo političari već i Crkva i pojedini beogradski fakulteti. Pored toga, na njihovim promocijama učestvuju ministri, poslanici ili, kao u jednom slučaju nedavno, ruski ambasador u Beogradu. I dok neki stručnjaci smatraju da će promena mentalnih matrica trajati dugo i da se ljudska uverenja menjaju teško jer je svaki čovek sklon da učvršćuje svoje početne stavove, neki drugi veruju da bi se broj radikalno desnih i ekstremističkih grupa mogao znatno smanjiti ako bi se Srbija našla među zemljama s povlašćenim režimom putovanja za svoje građane.

Aleksandar Vučo, kaže da je nužno da se Srbija što pre "otvori". "Potrebno je da pustite ljude da idu napolje". Iako poseduje izvesnu logistiku i finansijsku pomoć, većina desničarskih organizacija povremeno nestaje iz javnosti. Njihovi sajtovi se pojave pa nestanu ili umesto njih nastaju novi, što samo po sebi ukazuje da se ne radi o dobro organizovanim grupama. Međutim, Bajford smatra da za nasilje nije uvek potrebna velika organizacija: "Dosta primera u skoroj prošlosti ukazuje na to da su čak i pojednici, ili 'lone wolves' (vukovi samotnjaci), sposobni da nanesu veliku štetu". Naglašava da vlasti u Srbiji imaju tradiciju da sakrivaju loše tendencije u društvu i time stvaraju lažan utisak da se ništa loše i ne događa: " U Srbiji postoji tendencija da se kršenja ljudskih prava ili rasistički incidenti potiskuju, da se ne bi, ne daj Bože, narušio međunarodni ugled Srbije". I pored toga što Srbija u oblasti zaštite ljudskih prava ima dosta solidne zakone, problem je što se oni ne primenjuju. Takav odnos države prema zakonima, Dariju ne uliva nikakvo poverenje u institucije. - Ne verujem da će policija i tužilaštvo bilo šta ozbiljno preduzeti da se slični napadi skinheda u Nišu više ne ponove - kaže on.

OSLABITI LOGISTIKU

I dok Srbija čeka da bude stavljena na Belu šengensku listu, Jovan Bajford smatra da se već sada puno toga može učiniti kako bi se broj ekstremističkih grupa smanjio. On misli da te organizacije raspolažu određ enom logistikom i izvesnom finasijskom podrškom. "Ako bi se odgovornost za štampanje rasističkih plakata prenela na štamparije ili na ljude koji im iznajmljuju svoje prostorije za rad, odmah bi se smanjio i manevarski prostor u kome oni mogu da funkcionišu", kaže on.