NEVIDLJIVI PASOŠ

Kristijan Lukić

U organizaciji Centra za nove medije_kuda.org a u saradnji sa Vector galerijom u Jašiju (Rumunija) i Centrom za savremenu umetnost - Platform iz Istanbula, gost programa "Backyard Residency" u Novom Sadu je Alban Muja, umetnik iz Prištine. On u sklopu ovog programa u vojvođanskoj prestonici boravi dva meseca.

REZ: Možeš li da kažeš nešto više o sebi, kako si počeo raditi video i instalacije i kako si došao do specifičnih tema kojima si se bavio u svojim radovima?

Alban Muja: Završio sam Akademiju umetnosti, odsek za grafiku, a magistrirao slikarstvo u Prištini, u klasičnom sistemu školovanja, ali od druge/treće godine Akademije sam počeo da radim u svojevrsnoj paralelnoj grupi, uglavnom mladih umetnika u kojoj su bili i Driton Hajredini, Ljuljzim Zećiri, Jakup Feri, Dren Malići. Svi oni sada polako postaju "međunarodno vidljivi". Mislim da je veliki uticaj na nas izvršio Sisli Džafa koji je živeo u Nujorku. On nas je usmerio prema onom što sada radimo, tako što je 2002. organizovao letnju radionicu sa Mehmetom Behljuljijem na kojoj smo imali prilike da otvreno i dugo pričamo o savremenoj umetnosti ali i širem odnosu umetnosti i društvenog konteksta. Od 2003. smo se sve više i više okretali novim medijima, instalacijama i video umetnosti. Kosovska video umetnost je donekle osobena u odnosu na video umetnost regiona i prvenstveno je narativnog karaktera. U pitanju su priče i dokumentacija. Većina mojih poslednjih radova su video radovi, ali takođe koristim i fotografije, nekad i klasični medijum slikarstva i crteža. Moj prvi video rad je inspirisan radom Marine Abramović "Free your mind". Ona je izgovarala jednostavne reči na srpskom kao repetitivne mantre u cilju da "oslobodi" um. Ja sam u svom video radu, citatu Marine Abramović, umesto srpskih reči izgovarao imena umetnika 20. veka od Marsela Dišana preko nekih drugih koji su na mene izvršili uticaj u cilju da "oslobodim" svoj um od umetnosti. U video radu "Palestina" intervjuisao sam devojku koja se zove Palestina. Ona priča kako je dobila to ime. Njena majka je 1982. godine videla na vestima slučaj palestinske devojke koja se autom prepunim eksploziva zaletela u konvoj izraelske vojske i tako odnela u smrt više od 20 vojnika. Događaj se desio neposredno posle ubistva njenog momka koga su pred njenim očima ubili izraelski vojnici.

REZ: Postoji li veza s demonstracijama 1981. na Kosovu?

Alban Muja: Sigurno, zato što su demonstracije i brutalno gušenje demonstracija u albanskoj populaciji na Kosovu proizveli osećaj potrebe za radikalnijim metodama a samim i tim i preispitivanje čina žrtvovanja za više ciljeve ili slobodu. Njena majka imala je velikih problema s porodicom i ocem, ali je bila odlučna da zadrži ime devojčice. Bila je iznenađena i potresena tim činom. Zbog toga je dala ime svojoj ćerki Palestina. Video govori o tome koliko svakodnevne vesti mogu uticati i izazvati emocionalne reakcije, ali i o tankoj crti između herojstva i ludila. U to vreme sam hteo sa se izmestim iz pozicije "balkanskog" umetnika koji se bavi estetizacijom balkanskih nesreća to jest manira balkanskog umetnika, tako da sam se više preorijentisao na sam umetnički jezik i problematizovanje umetnosti i komunikacije u širem smislu. U poslednje vreme sam zainteresovan za teme seksualnosti i politike tela, i u tom smislu sam radio s jednom švedskom umetnicom, Džoanom Ritel, i napravio "Play girl" u kome ona s dvojicom prijatelja prenosi realitet i banalnost seksualnog čina u video rad. Takođe sam sarađivao s još nekim umetnicima, na primer s Ninom Kurtela, u video radu "Agreement", gde se problematizuju sistemi komunikacije među različitim jezicima a koji pokazuje da je dogovor moguć ako postoji dobra volja.

REZ: Backyard Residency je rezidencijalni program saradnje između Platform centra za savremenu umetnost iz Istanbula, Vector galerije iz Jašija (Rumunija) i Centra za nove medije_kuda.org iz Novog Sada. Kako si se odlučio da apliciraš za Novi Sad?

Alban Muja: Kada smo 2005, Ljuljzim Zećiri, Driton Hajredini, Sezgin Bojnik i ja bili pozvani iz Kontekst galerije u Beogradu da održimo prezentaciju, to je kao i uvek bio dobar povod za upoznavanje i sretanje s umetnicima i prijateljima iz Beograda. Tako mi je u jednom razgovoru Branko Dimitrijević ispričao za Backyard rezidencijalni program i rekao da, ako želim, mogu da apliciram. Aplicirao sam za Novi Sad u kome do tada nisam nikad bio. Neki su mi prijatelji preporučivali da dođem u Novi Sad, neki su mi preporučivali da je bolje otići u Istanbul ili Jaši, s obzirom da je rešavanje statusa Kosova planirano za jun i jul, i da bi bilo možda rizično biti u Novom Sadu u to vreme. No, ja sam ipak hteo da dođem u Novi Sad. Novi Sad je u mnogim nivoima različit od Beograda. Ljudi su kulturni, što naravno ne znači da u Beogradu nisu, ali me je na primer u Beogradu negativno iznenadila grafiti-kultura koja mi je lično veoma bliska i važna. Tamo sam video puno šovinističkih i nacionalističkih grafita. Novi Sad koji ima grafite drugačije sadržine, često antinacionalistič ke i kritične. Kada sam prvi put došao u Novi Sad, ličio mi je na turistički grad (iako nisam sreo puno turista), tako da sam napravio mali doprinos razvoju turizma u Novom Sadu. Uradio sam nekoliko intervencija na novosadskim tablama s isključivo ćiriličnim natpisima ulica, s obzirom da je za inostrane turiste koji nisu učili ćirilicu vrlo teško da razumeju u kojoj se ulici zapravo nalaze. Napravio sam table s latiničnim natpisima i dodavao ih ispod ćiriličnih. Producent projekta i host celokupne moje rezidencije je Centar za nove medije_kuda.org, koji je veoma aktivan na različitim poljima, a u posebno u vezi s novim prostorom Omladinskim centrom CK13.

REZ: Možeš li opisati scenu savremene umetnosti u Prištini, posebno u kontekstu razvijanja lokalne umetničke infrastrukture?

Alban Muja: Scena u Prištini je oživela posle rata, što je razumljivo. Naprimer, neki umetnici koji su živeli u inostranstvu su se vratili trajno ili privremeno na Kosovo i njihovo iskustvo je uticalo na mlade i neafirmisane umetnike. Posle završetka rata 1999, Kosovo je postalo neka vrsta egzotičnog mesta gde su dolazili razni internacionalni kuratori kao Rene Blok, Harald Zeman ili na primer WHW kuratorski tim iz Zagreba i bili zainteresovani za scenu da bi je kasnije predstavili na međunarodnim izložbama. Jedna od prvih izložbi od završetka rata 1999. na kojima je prikazana kosovska umetnička scena je bila izložba In the Gorges of the Balkans, a Rene Blok i Nataša Ilić su na cetinjskom Bijenalu 2004. uključili nekoliko umetnika s Kosova, od kojih je većina bila mlađa od 25 godina. Od tada "internacionalna vidljivost" kosovskih umetnika više nije slučajnost već konstanta. U to vreme je situacija bila donekle apsurdna, s obzirom da su umetnici s Kosova, to jest posleratna generacija, izlagali uglavnom u inostranstvu, a inostrani umetnici su izlagali na Kosovu. Neposredno posle završetka Sokolj Bećiri i Albert Heta su bili među prvima koji su izlagali, a nekoliko godina kasnije izlagala je i mlađa generacija, uključujući i mene. U ovom trenutku postoji nekoliko organizacija koje su nedavno počele s radom. Albert Heta je osnovao Stacion centar za savremenu umetnost, a Centar za komunikaciju - Rizoma su osnovali ljudi iz bivšeg Exit-a iz Prištine, Škeljzen Malići i Mehmet Beljulji. Oni su organizovali prvu neformalnu školu savremene umetnosti u Prištini - Laboratoriju za vizuelne umetnosti. Drugi deo Exit-a je bio galerijski prostor u Peći ali je prvenstveno bio usmeren na strane umetnike. Bio je uglavnom vođen od Erzena Škololija i Sokolja Bećirija. Centar za savremenu umetnost - Stacion i Centar za komunikaciju - Rizoma su više orijentisani na lokalnu scenu ali su naravno okrenuti i ka internacionalnoj.

REZ: Čini se da postoji fundamentalna razlika između albanskog (kosovskog) i srpskog nacionalizma i tradicionalizma danas. Dok se čini da albanski tradicionalizam nije u sukobu sa konceptom modernizacije kosovskog društva, koji se na Kosovu pojavljuje kroz ubrzanu vesternizaciju,iako se ta modernizacija dešava u uslovim postmodernog neoliberalog kapitalizma, izgleda da srpski tradicionalizam i nacionalizam upravo kao svog osnovnog neprijatelja vidi tu modernost i Zapad kao neprijatelja. Koliko se ta situacija odslikava na polju vizuelne umetnosti, odnosno. da li postoji sukob između takozvanih "tradicionalista" i "modernista" na kosovskoj umetničkoj sceni?

Alban Muja: Taj sukob ne postoji iz jednostavnog razloga što umetnici prethodnih generacija koji su bili aktivni pre rata nisu imali moć ili širu "internacionalnu vidljivost" zbog same prirode situacije na Kosovu devedesetih. Osamdesetih i pre toga su neki kosovski umetnici izlagali u mestima tadašnje Jugoslavije, ali devedesetih i ova aktivnost je prestala. Posle rata, s pojavom mlađe generacije koja je koristila video, instalacije i generalno nove medije, nastalo je određeno nerazumevanje za tu novu praksu. Tako npr. stariji umetnici, koji su u slikarstvu ili vajarstvu, nisu mogli razumeti kako je npr. video uopšte deo vizuelne umetnosti (iliti likovne) a ne filmske? S druge strane, mlađe generacije umetnika, kao i starije, izlagale su i u Narodnom muzeju u Prištini ili npr. u Nacionalnoj galeriji. Oni (starija generacija) jednostavno nisu imali toliku moć ili podršku da bi mogli sprečiti našu energiju u to vreme, a to nisu ni pokušali.

 

MUKE SA DOKUMENTIMA

Koliko vidiš oko sebe refleksija na političku situaciju Srbija - Kosovo?

- Komunikacija između umetnika i umetničke scene Kosova i Srbije je sve intenzivnija i u principu između pojedinaca nije prestajala ni tokom devedetih. Naravno, svestan sam da su umetničke scene i na Kosovu i u Srbiji male i relativno zatvorene zajednice i da ne odslikavaju pravo stanje stvari u širem kontekstu. Ali, neki umetnici se i dalje ne usuđuju ići u Srbiju, da li zbog isprava koje ne poseduju i koje ne mogu dobiti, s obzirom da Albanci s Kosova koji su izgubili ili nemaju stare lične dokumente ne mogu ući na teritoriju Srbije. Sva dokumenta i informacije nalaze se u Beogradu ili npr. Vranju. Dakle ako nemate srpska dokumenta, morate otići u Vranje ili Beograd da biste ih podigli, a da biste otišli u Vranje ili Beograd, morate imati dokumenta zato što srpska policija ne priznaje UNMIK isprave. To naročito stvara probleme ljudima koji žele putovati u zemlje zapadne i istočne Evrope, s obzirom da mnogi na Kosovu ne mogu dobiti isprave i putovati kroz Srbiju. Neka ovo bude ilustracija političke situacije.