Dah teatar u Prištini - Stvaranjem protiv destrukcije

Ružica Dević

REZ: Kako je došlo do saradnje sa Skena up festivalom i do vašeg gostovanja u Prištini?

Sanja Krsmanović: Pre nekog vremena organizovali smo u našem prostoru Centra za pozorišno istraživanje prezentaciju rada Jetona Nazirađa, mladog dramaturga iz Prištine, i Zorana Ristića koji u Čaglavici radi sa jednim dečijim pozorištem gde igraju upravo Jetonovu dramu; oni inače sarađuju i to je jedan divan primer saradnje između Srba i Albanaca na Kosovu. Pored toga, naša rediteljka Iva Musović nas je pitala da li se slažemo da njene fotografije budu premijerno izložene u galeriji u Prištini; reč je o izložbi fotografija pod nazivom broj 9, a fotografije predstavljaju moju solo predstavu. Mi smo se naravno složili. Nakon te izložbe, stupili smo u kontakt sa Arbanom Zharku, direktorom Skena Up festivala, i tada smo i čuli za festival. Oni su takođe čuli dosta o našoj predstavi "Priča o čaju", i zvali su nas da nastupimo.

Dah teatar je započeo svoj rad 1991. godine na samom početku ratnih sukoba na području bivše Jugoslavije. Odlučili ste se za ovaj projekat svesni težine vremena i lične odgovornosti - reagujete na užas stvarnosti pa je sudbina Dah teatra obeležena vremenom rata, nasilja i mržnje. Čini se da vi nikad niste bežali od toga, već baš suprotno - sve vreme ste išli u susret ka tim temama koje su i postale glavno obeležje predstava.

 - Dah teatar, Centar za pozorišna istraživanja, osnovale su 1991. godine rediteljke Iva Musović i Jadranka Anđelić, i glumica Maja Mitić. Ja sam došla posle dve godine. Počeli smo kao umetnici sa otvorenim očima, kao angažovani umetnici koji reaguju na stvarnost oko sebe i koji razvijaju pozorište iz sopstvenog jezika. Mi ne koristimo drame kao predložak, već sami kreiramo jezik dramaturgije kroz rad na predstavi, drama se razvija u toku samog stvaranja i sami glumci su kreatori i autori pozorišnog materijala. Mi smo apsolutno reagovali na okolnosti koje nas okružuju kao umetnička bića sa jakom etikom, bića koja su protiv rata i bilo kog oblika diskriminacije. Mi smo reagovali i stvarali umetnost koja je imala odnos prema strašnoj stvarnosti oko nas. Mi nismo agitatorsko pozorište, nismo politički teatar, ali se desilo da naše predstave dosta progovaraju o toj nekoj realnosti i da vrlo jasno dovode u pitanje mnoge stvari koje su se dešavale kod nas u društvu. Pre svega, naše predstave donose nadu, donose naš nekompromisan stav - ne može da se toleriše nasilje, diskrimnacija, ljudi treba da otvore oči za istorijske istine, za zločine koji su se činili u naše ime i treba se suočiti sa tim jer jednostavno se ne može ići dalje. Dok se jedna rana dobro ne otvori, ne iščisti, ne dezinfikuje, ne pogleda, ona nikad neće zaceliti. Tako da smo mi ti čistači rana. Uvek se setim rada Marine Abramović na Venecijanskom bijenalu kada ona struže kosti, mi to isto radimo, samo kroz teatar. To je jedan oblik stvaranja protiv destrukcije, što mora biti glavno obeležje savremene angažovane umetnosti. Mi verujemo u neprekidni razvoj i rušenje klišea i stalno preispitivanje, i savremeni umetnik mora to imati kao svoj credo.

Koliko je uopšte teško kroz umetnost izražavati taj užas stvarnosti i igrati takve uloge koje podražavaju događaje i slike tog užasa stvarnosti?

- Ovaj teatar su osnovale žene, srž teatra čine žene, ali nismo žensko pozorište, niti to želimo da budemo; u našem pozorištu igraju i muškarci, ali ono što nas karakteriše jeste ta neka ženska poetika predstave, u smislu da nikad to nije previše sirovo ili surovo, uvek postoji blagost i prefinjenost u pričanju tih priča, tako da, iako one nekad jesu istinite, bolne i jake, one nikad nisu banalne i proste. To je naš način prerade tih teških informacija, naravno, sam teatarski jezik je savremen, koristimo dosta glas, pokrete, energiju tela, radimo svakodnevne treninge, tako da glumci nisu samo glave koje govore jer oni moraju da budu živa tela koja emituju energiju energiju i ta energija često deluje mnogo jače od semantičke vrednosti teksta, samog jezika.

Predstava "Priča o čaju" sa kojom ste nastupili na festivalu jeste, kako sami kažete, priča o o sećanju i naročito sećanju na surove i skrivene istine i našem odnosu prema tim istinama. U predstavi se prepliću različite teme i različita vremena, u jednom trenutku čak igrate epizodu zločina koji se odigrao u Štrpcima i prizivate sećanje na sve žrtve tog zločina. Kakav je koncept same predstave?

- Predstava je nastala iz Čehovljeve priče "Tri sestre". Hteli samo da radimo jedan klasičan tekst. Razmišljali smo zašto da radimo ovu predstavu i šta je to što možemo da izvučemo iz same predstave. Zajedno smo došli do toga da je to to stalno propuštanje vozova (motiv koji se provlači u samoj predstavi), iščekivanje odlaska u neko bolje sutra, a ustvari samo propuštamo prilike, zataškavamo stvari i ne idemo dalje. Mi kao glumci stvaraoci dozvoljavamo da na naš proces kreativno utiču dešavanja oko nas. Tako smo došli do teme Štrbaca. Jedan od zadatak je bio da se bavimo nestalim ljudima, nestalim jezicima, nestalim civilizacijama, svim što nestaje, kao što taj voz stalno nestaje za tri sestre. Mi smo želeli da vidimo šta se nas to lično dotiče, o čemu mi želimo još da progovorimo. Tako smo došli do teme nestalih ljudi i shvatili smo da je to događaj koji je zanemeren i potisnut. To se desilo, ljudi se toga sećaju, ali ništa vise od toga. Mi smo došli do knjige o ovom zločinu koju je izdao Fond za humanitarno pravo, izučili smo tu knjigu i koristili autentične informacije za našu predstavu. Taj događaj je bio pokretač daljih odmazdi i strahota koje su na kraju dovele i do Srebrenice. Poenta cele predstave jeste paljenje sveća koje drže ljudi u publici na kraju i tu mislimo na sve žrtve, to je neki naš način da im odamo počast jer sve žrtve treba da se priznaju i da im se oda pošta. Ovako zajedno umetnici i publika stoje sa tim svećama i to je jedna posebna energije i tišina za koju smatramo da ima ulogu katarze i što je najvažnije, pomirenja. Tu vidimo ulogu nas kao umetnika - naše predstave nešto transformišu, dovode do nekih razrešenja, otvaraju ljudima oči, možda neke ostavljaju i u neprijatnom osećanju.

PUNOG SRCA IZ PRIŠTINE

REZ: Kakva iskustva nosite sa ovog gostovanja u Prištini? Kakvi su utisci sa festivala i iz Prištine?

Sanja Krsmanović: Za neke ljude nikad nije pravo vreme da se ide i da se prave mostovi, a za nas umetnike je uvek pravo vreme i jako nam je važno da se našom akcijom stvaraju promene. Mi smo otišli tamo sa strepnjom nasleđenom od okoline. Vratili smo se punog srca, upoznali smo divne ljude, povezali smo se sa njima, oni su puni entuzijazma, rade nešto dobro, nešto smisleno u užasnom besmislu u kojem se nalaze. Svi smo pod uticajem tih ružnih struja i vetrova koji duvaju i koje kreiraju neki ljudi kojima nije stalo do ljudske duše i do boljitka. Svi smo se složili da nam je bilo prelepo i da nismo odavno bili negde gde su nas ljudi bolje dočekali.