PRIME TIME RASIZAM!
Dragan Gmizić
O budžetu, organizaciji, ozvučenju i crvenom tepihu Filmskog festivala Srbije dosta se govorilo. Ne želim se upuštati u rasprave o umetničkim vrednostima prikazanih filmova, njihovih glumaca, reditelja, montažera... to možete pročitati u ovom magazinu, malo napred.
Povod za ovaj tekst jesu reakcije stručne i šire javnosti na dodeljene nagrade. Pre svega mislim na reakcije izazvane dodelom nagrade za najbolju mušku ulogu Kenedi Hasaniju u filmu "Kenedi se ženi" reditelja Želimira Žilnika. Od momenta kada je dobio nagradu do danas Hasani je izložen gotovo neverovatnom medijskom linču tokom kojeg je, uz obavezno pogrešan izgovor njegovog imena (Hasan, Hasum, Hasnići...), nazivan Ciganinom, strancem (!?), poređen je sa Hitlerom i degenerikom, a nagrada koju je primio, dok je kopao po kanti za đubre (!), ne predstavlja odraz njegovih umetničkih kvaliteta već političku korektnost žirija...
Hasani za ovakve verbalne napade nije dao nikakav povod, osim ako se sam čin preuzimanja nagrade ne podrazumeva kao dovoljan za početak medijskog linča. U dobre i časne namere autora ne želim da sumnjam, ali ostaje potpuno nejasno zbog čega je nekoliko festivalskih izveštača objavilo da je vest o nagradi Kenedija zatekla dok je sakupljao kartone na ulici!? Ako je reč o nekoj vrsti sistema društvene prihvatljivosti, pitam se da li bi se nešto promenilo da Kenedi Hasani u slobodno vreme sakuplja stranačke članske karte ili da je kojim slučajem sin poznatog umetnika!? Podjednako nejasna ostala je i čestitka pokrajinskog sekretara za kulturu, Zoltana Jegeša, koji je Salboču Tolnajiu (nagrađenom za najbolju režiju) i Uglješi Šajtincu (nagrađenom za najbolji scenario) poželeo još veći i uspešniji doprinos vojvođanskoj kinematografiji. Dobitnik nagrade za najbolju mušku ulogu koji živi u Novom Sadu, Kenedi Hasani, ne pominje se. Gospodine Jegeš, zašto? Međutim, vrhunac medijskog linča imali smo prilike da, kako to i dolikuje, posmatramo u prime time terminu kod Olje Bećković u "Utisku nedelje"!
Autorka emisije prvo se čudila kako "taj međunarodni žiri nije ništa dao nama" (kome!?) a zatim se i zapitala da li je nagrada Hasaniju čin političke korektnosti? Nakon takvog uvoda gostima "Utiska nedelje" preostalo je da, onako usput, uporede Hasanija sa Hitlerom (Milan Vlajčić) i da nekoliko puta uz smešak ponove kako Hasani "nije homoseksualac već samo glumi" (Dragan Bjelogrlić). Dvadesetominutni blok posvećen prvonagrađenom za najbolju mušku ulogu Olja Bećković poentira tezom da hrvatskom članu žirija ustvari odgovara "da je Hasani najbolji srpski glumac trenutno". Kao što rekoh, ovaj komentar nema nameru da ulazi u raspravu o glumačkim vrednostima bilo koga, ali takva žestina i ogorčenje zbog izbora Hasanija za najbolju mušku ulogu navode me na pomisao da "umetničko neslaganje" ima sasvim neumetničke motive. U čemu je problem ako je Hasani najbolji srpski glumac trenutno? Njegov glumački talenat ili njegovo socijalno i nacionalno poreklo?
Ako je talenat u pitanju, onda bi bio red da se pored salvi uvreda podseti kako Kenedi nije prvi niti poslednji nezasluženo nagrađeni glumac. Ne treba biti odličan poznavalac domaće kinematografije da bi se naveli takvi primeri. Ali ne, ovde nije reč o talentu! Da budem potpuno otvoren, reč je o iskakanju iz opšteprihvaćenog društvenog modela u kojem svako ima svoje mesto. Romi pogotovo. Neodmerene kritike u slučaju Kenedi Hasanija još jednom su otkrile dobro poznatu suštinu ovog modela koji ne prepoznaje niti želi da prepozna i prihvati druge i drugačije.