NEPOSLUŠNA GRAĐANKA MAJA

Radojica Bunčić

U poslednje dve i po nedelje, mogle/i ste preko udarnih vesti elektronskih i štampanih medija u regionu da se upoznate sa slučajem Maje Stojanović, aktivistkinje Inicijative mladih za ljudska prava iz Niša. Tačnije, mogli/e ste da saznate o tome kako država kažnjava one koje misle drugačije. Naime, dvadesetsedmogodišnja Maja zamalo da završi "iza brave" zato što je u Nišu, 11. jula 2005, sa nekoliko drugara/ ica lepila plakate kako bi podsetila sugrađane/ke na genocid u Srebrenici izvršen pre tačno 10 godina i time ih pozvala na preispitivanje civilizacijskog i ljudskog čina odgovornosti.

Rez: Kako reaguješ na činjenicu da si, verovatno, jedina građanka u Srbiji koja je zbog lepljenja plakata "na nedozvoljenom mestu" najpre prekršajno kažnjena maksimalnom kaznom od 5000 dinara i kojoj je, zbog građanske neposlušnosti, novčana kazna preinačena u zatvorsku u trajanju od 10 dana?

Maja Stojanović: Mislim da je to uobičajeni sled događaja u zemlji čije institucije svoj rad temelje na vladavini prava. Napraviš prekršaj, dobiješ kaznu, ne platiš je - ideš u zatvor. Mnogo važnije pitanje je: Za- što sam ja jedina? Kome je to u Srbiji dozvoljeno da odlučuje ko će biti kažnjen, a ko neće? Princip vladavine prava se u Srbiji ostavlja ličnom i emocionalnom sudu građana i građanki, komunalnih inspektora, sudije za prekršaje... Oni koji lepe plakate Šešelja pobednika i Koštunice koji se 15 godina bori za ovakvu Srbiju nikada nisu kažnjeni. Da li je razlog to što su ove stranke uredno potpisane na svojim plakatima, dok su nepotpisani plakati koji simboliš u ubijene ljude, a koje smo mi lepili, probudili agatokristovsku pobudu u niškim komunalnim inspektorima? Nisam sigurna da je to pravi razlog.

Kako je niški sudija za prekršaje, Palamarević, došao do tvog imena? Na plakatima koji su lepljeni nije bilo nikakvog potpisa pojedinke/ca niti organizacije. Kako se razgovor kod sudije odvijao?

- Istog dana radili smo tribinu sa istom temom, na kojoj smo objasnili šta predstavlja blizu 8000 ručno pisanih brojeva na ulicama grada Niša. Munjevito je usledila ažurnost lojalnih građana i skoro istog trenutka sam se našla u birokratskom procesu srpskog legalistič kog tripa. Niške novine prosleđuju saop- štenje komunalnoj inspekciji. Komunalna inspekcija me zove na razgovor. Prihvatam odgovornost, nesvesna u tom trenutku da je odgovornost najmanje cenjena osobina koju možeš da pokažeš u tim krugovima. Odbijam da sutradan skinem sve plakate jer imam užasan osećaj da na taj način ponovo ubijam sve te ljude. Kao da me neko primorava da idem gradom, cepam, gužvam i bacam smrtovnice na koje naiđem. Odlučujem da je bolje da se suočim sa procesom ako ne skinem plakate i dobijem adekvatnu kaznu. Veoma brzo sam pozvana na razgovor kod sudije za prekršaje. Na svakom se sastanku i saslušanju uredno pojavljujem. Saznajem od sudije nekoliko razloga zbog kojih nije trebalo da žalim muslimane. Spalili su mu kuću na Kosovu. Kažem da to nije razlog da moja generacija i dalje mrzi i da ide ponovo u rat za nekoliko godina. Pogrešno, on bi ponovo išao u rat čim bi se ukazala prilika. Određuje mi maksimalnu kaznu u skladu sa težinom učinjenog prekršaja i mojom materijalnom sposobnošću, o čemu na samom saslušanju nije postavljao pitanja. U žalbi, pored ostalog, navedem da sam studentkinja koja živi u petočlanoj porodici sa ukupnim primanjima od 8000 dinara. Rešenje po žalbi ukazuje da je odluka bila na mestu.

Misliš li da bi, da si lepila na primer plakate za časove aerobika ili tribinu tipa "Srbi, narod najstariji", bila jednako sankcionisana?

- Znam da oni koji su to radili nisu sankcionisani. Nije DSS, nisu radikali, nije gradonačelnik Niša. Jedino znam da su kod sudije za prekršaje upućeni omladinci i omladinke LDP-a jer su na "nedozvoljenom mestu" prekrečili grafite "nož, žica, Srebrenica" i "Srbija Srbima". To, barem meni, vrlo jasno ukazuje na to gde živim, koja se pravila poštuju i šta smem, a šta ne smem da radim. Jedino mi nije jasno u kom vremenu živim. Nadala sam se da su devedesete prošlost.

Predsednik Tadić se, nakon medijske kampanje u vezi sa tvojim slučajem, lično založio da kazna bude plaćena, ali ne iz tvog džepa, a samim time i da ne završiš u zatvoru. Da li nakon svega imaš poverenja u institucije ove države i koliko se osećaš bezbedno kada je odnos državnih organa prema građanima i građankama, odnosno kada su građanska, dakle i tvoja, prava i slobode u pitanju?

- Zvaničan stav države Srbije svima je poznat. Problem je što se taj zvaničan stav ne sprovodi u delo. Ratko Mladić treba da bude u Hagu, ali nije. Kažnjavaju se i proganjaju, to jest pravda se sprovodi samo prema onima koji žele otvoreno i demokratsko društvo. Oni koji to ne žele - sudije prekršajnog suda, policajci, ubice vojnika na Topčideru, organizatori tribina "Istina o Srebrenici" - van su pravnog sistema ove države. Smatram da još jedna izjava predsednika Srbije koja nije praćena konkretnom akcijom, već je ponavljanje zvaničnog stava, upravo predstavlja podršku dosadašnjem načinu rada institucija u Srbiji i selektivnoj primeni pravde. Moj stav je da nije trebalo platiti kaznu. Građanska neposlušnost koja je moj izbor nema za cilj da izbegne zasluženu kaznu. Cilj je jasno i glasno razdrmavanje sistema ogrezlog u negiranje genocida.

Ovo, ipak, nije prvi put da imaš posla sa policijom zbog tvog stava da odgovorni za ratne zločine, pre svega Ratko Mladić, treba da se nađu u sudnici Haškog tribunala?

- U stvari, jeste prvi put. To se desilo još 2005. godine. To je bila prva akcija koju smo uradili, a u vezi je sa suočavanjem sa prošlošću i zločinima počinjenim od strane srpske vojske. Odmah smo dobili packe od institucija na nekoliko nivoa. Nažalost, nije bio poslednji put da imam posla sa policijom u vezi sa ovim stvarima. Sa još nekoliko aktivista i aktivistkinja sam odvođena nekoliko dana na informativne razgovore u policiju nakon akcije "Ratko Mladić - traži se zbog genocida" koju smo imali sledeće godine. Bilo je mnogo gore nego kod sudije za prekršaje. Bilo je dosta političkih govora i zastrašivanja od strane te iste policije koja bi trebalo da traži i nađe Mladića.

Kada je država čije državljanstvo imaš vodila ratove, ti si bila dete, pa tinejdžerka bez prava glasa na izborima. Danas su tranziciona pravda, suočavanje sa prošlošću, istina o zločinima, pravda za žrtve etc. neke od tema na kojima si veoma angažovana u svome radu. Zašto? Da li od tog vremena, pre svega u Nišu, vidiš neku promenu u društvenim odnosima?

- Prva akcija na tom polju je bila baš ova zbog koje sam kažnjena. Cela decenija je prošla od hladnokrvnog ubistva blizu osam hiljada ljudi. Pomislila sam da je to mogao da bude deo grada u kome ja živim. Stotinak ulica. Moj otac, ujaci, stričevi, braća... I bilo mi je neverovatno da to niko u Nišu ne želi da osudi na javni i otvoren način. Učinilo mi se da, ako dopustimo da se to desi, stajemo iza tog ubilačkog poduhvata i kažemo: "Bravo! To si ti, Mladiću, za mene uradio". Nije meni trebalo mnogo da to shvatim. Verujem da ne treba ni bilo kojem mladom muškarcu ili ženi ako imaju sposobnost da uđu u "tuđe cipele". Samo treba da potražimo više neserviranih informacija i razmislimo. Mislim da postoji velika šansa da se nešto promeni i u Nišu, i u Srbiji. Samo, vreme do tog trenutka se ne meri u godinama, već u broju naših aktivnosti i našem promišljanju. Verujem da društvo ne sazreva godinama, već angažmanom.

U maju ove godine Mirovni karavan u Nišu napali su pripadnici lokalnog Skinhed pokreta. Možeš li da nam kažeš nešto više o reakciji niške policije u vezi sa tim događajem?

- Nije prvi put a, nažalost, mislim da nije ni poslednji da niška policija i tužilaštvo ne okarakterišu napade pripadnika Skinhed pokreta kao raspirivanje verske, nacionalne i rasne netrpeljivosti. Napad je za njih obična kafanska tuča. U takvoj postavci stvari postavlja se pitanje koga niška policija podržava? One koji imaju otvorene i slobodoumne stavove i plaše se da ih iskažu da ne bi bili pretučeni kod Bucinog ćošeta ili one koji sprovode konstantno nasilje i fašističke ideje, a za to ne bivaju adekvatno kažnjeni?

Sigurno te često pitaju zašto se baviš pitanjem odgovornosti i krivice u vezi sa zločinima koje su počinile srpske državne ili paravojne formacije. Koji odgovor na to pitanje daješ znatiželjnicima/ama?

- Odgovornost je za mene moralna kategorija. Može biti lična, kao i kolektivna. Moji roditelji nisu uradili ništa da spreče Miloševića i Mladića u ostvarivanju genocida u ime srpskog naroda. Nisu ni mnogi drugi. Zbog toga snose odgovornost za nečinjenje. Oni koji su nešto radili protiv toga, snose odgovornost što nisu učinili dovoljno. U mojoj viziji sveta nema neodgovornih. Ja sam odgovorna što nisam imala 15 sličnih akcija, a ne nekoliko. Da sam ja uradila više, Mladić bi danas bio u Hagu. Krivica je individualna. Odgovornost je svih nas da pronađemo i kaznimo krivce za konkretna krivična dela. Dok se to ne desi, naša krivica leži u našoj neodgovornosti.

Ti često odlaziš na Kosovo i upoznala si mnogo mladih osoba koje su deo albanske etničke populacije. Kakva iskustva nosiš iz tih susreta i kakvo je tvoje razmišljanje o aktuelnom definisanju statusa Kosova?

- Imam veoma dobre prijatelje i među Albancima i među Srbima na Kosovu. Što mi je posebno drago, oni su međusobno veoma dobri prijatelji. Mislim da je to smer u kome treba da idemo. Jebeš sudiju za prekršaje koji bi u rat. Mladi ljudi treba da trezveno razgovaraju o svemu što se desilo i stvore svoj svet u kome treba zajedno da žive. Bolje da se napijamo u nekom kafiću u Prištini ili Nišu, nego da ratujemo. Ne mogu da shvatim ljude koji ovaj koncept ne razumeju. Ono što može da bude veoma opasno i što mene lično plaši jeste da ljudi koji trenutno odlučuju o našim životima taj koncept ne razumeju. Ministar Samardžić kaže da Srbi na Kosovu nemaju slobodu kretanja jer enklave nisu spojene!? O kakvoj slobodi kretanja on priča? U mom svetu to je samo malo veći kavez. Ono za šta treba da se borimo je da neko iz Mitrovice slobodno putuje u Prištinu, i obrnuto. To je sloboda kretanja. Kako se taj Samardžić bori za bilo čija prava kada osnovni koncept ljudskih prava ne razume? Drago mi je da se ne bori za moje pravo da slobodno idem iz Niša za Nišku Banju, ograničavajući mi sve ostalo. Kada su ljudska prava postavljena na pravi način, a pri tome se i poštuju, meni nije važno gde su granice. Moramo da sagledamo realnost. Da, genocid se desio. Da, Kosovo je nezavisno. Šta dalje?

Pitanje diskriminacije homoseksualno orijentisanih osoba takođe je veoma aktuelno. Šta misliš kada će se sledeća Parada ponosa osoba sa homo i biseksualnim identitetom održati u Srbiji i koji je tvoj stav u vezi sa izjednačavanjem zakonskih prava osoba drugačije seksualne orijentacije sa pravima heteroseksualnih osoba?

- Što se tiče prava osoba sa različitom seksualnom orijentacijom od heteroseksualne, za mene to nije pitanje. U Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, kao i u bilo kojim drugim dokumentima vezanim za ljudska prava, ne piše da su prava zagarantovana svim ljudima osim onih koji su gej. Dakle, svi imaju ista prava. Ne samo neka, nego sva. I pravo na brak. I pravo na usvajanje dece. Nadam se da će parada biti održana sledeće ili ove godine ako policija prestane sa štrajkom. Mislim da je veoma bitno da svi podržimo tu ideju. Opasnost za održavanje parade postoji samo ako je mi ne podržimo.

Na kraju ovog razgovora, možeš li sa nama da podeliš svoju viziju društva u kome želiš da živiš i da poručiš nešto čitateljkama i čitaocima Reza u bivšim jugoslovenskim gradovima?

- Sve ovo što sam rekla opisuje svet u kome želim da živim. Odgovornost. Promišljanje. Prava za sve. Pride. Što se tiče poruke, ne želim nikome ništa da kažem. Verujem da svako sve može sam da razluči. Samo ako hoće.