FILMSKI VUDSTOK U MOTOVUNU: PET LUDIH DANA I NOĆI NA BRDU FILMOVA

Velimir Ilić

Scena prva: "Čuvaj jaje dok ti se ne kaže!" - pisalo je na opštepoznatom kokošjem proizvodu koji je dobio svaki gledalac na gradskom trgu ispred crkve svetog Stjepana u Motovunu. Predigra, čar iščekvanja i radoznalosti... A malo ko u publici je znao da će misteriozno najavljena "noć tucanja" u ovom srednjovekovnom istarskom gradiću, zapravo, biti lucidno duhovit uvod u predstavljanje Vojvodine kao zemlje partnera ovogodišnjeg Motovun film festivala (MFF).

Na platnu se zavrteo crno-beli film o čuvenom svetskom prvenstvu u tucanju uskršnjim jajima u vojvođanskom selu Mokrin. Šampion Jefta Prodanov uzdignutih ruku slavi... "Zaustavite film!", čuo se iz tame glas Rajka Grlića, legende ex-jugoslovenskog i hrvatskog filma, umetničkog direktora i selektrora glavnog programa MFF. A onda je Grlić na scenu doveo upravo Jeftu Prodanova! Sledili su: kratak kurs šampiona za biranje najboljeg jajeta, demonstracija "borbe" i rutinski poraz u mokrinskom tucanju neukog Grlića, a potom njegov savet publici: "E, sad vi izaberite onog s kim ćete ovo raditi!". Salve oduševljenja, smeh, opšte tucanje u publici, aplauz, potom projekcija prvog filma u glavnom programu...

Tako je zvanično počeo 9. MFF tokom kojeg je prikazano oko 100 filmova. Nekima se i danas vrti u glavi od tog festivala. Završna scena: pet dana kasnije na ulazu u bioskop pod vedrim nebom svaki gledalac je dobio krišku 'leba i masti s horgoškom paprikom, naravno. Glavni vojvođanski kuvar dodatno je dočarao publici šarm ove kulinarske minijature. Na stolovima po obodu motovunskog trga stajale su stotine čašica rakije dunjevače... Proglašenje pobednika u četiri festivalske kategorije, nazdravljanje dunjevačom kao oproštaj do sledeće godine, a posle projekcije nagrađenih filmova - žurka do zore... Tako je zvanično spuštena zavesa ovogodišnjeg MFF. Sve što se događalo u međuvremenu, kao i prethodnih osam godina, teško je opisati bilo kome ko to bar jednom nije doživeo na ovom filmskom Vudstoku, festivalu u bermudama i sandalama (jer su u Motovunu smešni svi koji se pojave u festivalskoj toaleti uobičajenoj za glamur kanske Kroazete, Holivuda i sličnih mašinerija sedme umetnosti). Jednostavno rečeno - to je atmosfera u kojoj se svako oseća kao kod kuće. Bilo je najmanje desetak projekcija i filmu srodnih dešavanja dnevno, izložbi, predavanja, koncerata... rečju - to je bila žurka koja je različitim intenzitetom trajala 24 časa (nekima i koji minut duže) uz obilje dobre energije zalivene vrhunskm istarskim vinima - teranom i malvazijom...

Razbarušena atmosfera nesvakidašnjeg karnevala dala je dodatni šarm ovoj festivalskoj instituciji pod čijim su se kišobranom vrtele desetine umetnič kih, nekomercijalnih i niskobudžetnh filmova malih produkcija sa svih meridijana. Jer, MFF je već postao brend koji prevazilazi okvire novije kulturne scene Hrvatske i regiona. I ove godine su po akustičnim motovunskim ulicama odzvanjali bar desetak svetskih jezika, desetine naglasaka iz raznih krajeva Hrvatske, Bosne, Srbije, Slovenije... plus lokalni dijalekti. Sve to, naravno, i uz laloški "spori govor", kako ga je krstio jedan mladi Zagrepčanin, prvi put suočen s vojvođanskim verbalnim temperamentom. Ove godine (ranije su to retki laloši iskusili u vlastitoj organizacji) Vojvodina je prvi put organizovano "popeglala" Motovun, gradić smešten na brdu "277 metara iznad stvarnosti", sa koga puca pogled na dolinu Mirne, stoletne vinograde i motovunsku šumu, stanište nadaleko poznate egzotične gljive tartufa (kulinarski specijalitet za koji upućeni tvrde da je izvrstan afrodizijak). Tačan broj gostiju iz ravnice niko nije saznao, a zvanično se tvrdi da je za pet dana Motovun pohodilo najmanje 250 Vojvođana od filma, muzike, umetnosti, medija i - neizbežno - nekolicina političara...

Službeno je sve "pokriveno" sloganom "Vojvodina - zemlja partner Autonomne pokrajine Motovun", na opšte uzajamno oduševljenje. U okviru programa "Ravnica na brdu filmova" predstavljena su dela vojvođanskih filmskih stvaralaca: Želimira Žilnika, Karolja Vičeka, Miroslava Antića, Soje Jovanovića i Branka Bauera. Ispod naslova "Mi ćemo preživeti" vrteo se vojvođanski alternativni film. U istom programu prikazana su i dva filma u produkciji RTS iz serije "Prilozi za istoriju YU filma i politpornografiju", posvećena dvojici autora koji su "snimili" Vojvodinu - Želimiru Žilniku i Karpu Godini.

Ličnim šarmom specifičan duh Vojvodine dočarala je i glumica Mira Banjac, nezvanična počasna šefica pokrajinske kulturne delegacije. Da nije bilo paklene vrućine, Miri bi verovatno pocepali rukave jer je svako hteo da s njom prozbori bar nekoliko rečenica, prepoznajući je kao divu filmskih i pozorišnih ostvarenja koja su obeležila exjugoslovensku scenu minulih godina. Čak je i mlađa motovunska publika, ako ništa drugo, videla bar DVD izdanje kultne predstave "Radovan Treći" ili filmove "Balkanski špijun", "Sjećaš li se Doli Bel"... A nije baš da ni Mira nije bila ushićena. - Osećam se kao kod kuće. Oduševljava me što ovde na brdu sve vrvi od mladih pa se i sama osećam kao devojka - rekla je, a eho njenih reči pretvorio se u buran aplauz motovunske publike. Ni mlađi ni mnogi stariji filmofili nisu znali da je Mira Banjac u istarskim krajevima osamdesetih godina snimala seriju "Marija". Polaznicima ovogodiš nje Motovunske filmske škole ona je otkrila da je karijeru gradila "polako jer je tih davnih godina bilo malo filmskih glumaca". Kada je prešla iz Novog Sada u beogradski teatar Atelje 212, počele su da joj stižu prve ponude za filmske uloge. Danas je jedna od retkih koja se može pohvaliti da je radila sa skoro svim rediteljima čuvene "češke škole". Dok su se vrteli filmovi, ona nam je otkrila da nakon Motovuna odlazi na snimanje televizijske serije Gorana Gajića "Vratiće se rode" i filmova "Rani mraz" Đorđa Balaševića i "Topli zec" Gorana Vukčevića. Kao retko koja slična smotra, MFF je ciljana "kontra" glamuroznim svetskim festivalima.

Celuloidnim vezama umrežava lokalne balkanske i svetske kinematografije i umetnike čiji filmovi i gluma imaju male ili nikakve šanse da se komercijalno zavrte u kino-dvoranama. Uostalom, MFF je već par godina unazad uvršten u sve relevantne vodiče za 200 najznačajnijih filmskih festivala u svetu, a godišnje ih se širom glubusa organizuje i više od 2500! Plejadi motovunskih gostiju pridružili su se od 23. do 27. jula i filmovi vojvođanskih autora ili filmovi snimani u Vojvodini - "Pop Ćira i pop Spira" Soje Jovanovića, "Doručak sa đavolom" Miroslava Antića, "Parlog" Karolja Vičeka, "Zimovanje u Jakobsfeldu" Branka Bauera, "Kud plovi ovaj brod" Želimira Žilnika. Na brdo filmova po prvi put se, lično, popeo i Želimir Žilnik. Njegovo nadahnuto, na momente vrlo duhovito predavanje u Motovunskoj filmskoj školi, ostavilo je snažan utisak na buduće filmske stvaraoce. Manirom vrsnog retoričara, Žilnik je anegdotama sa snimanja do suza zasmejavao publiku, spontano poremetio protokolarno vreme za predavanje i na jedvite jade morao da okonča druženje, ispraćen žestokim aplauzom. Onda je još koji sat proveo sa znatiželjnim novinarima i otišao s osećajem da su i on i njegovi (potencijalni) sagovornici uskraćeni za još malo vremena koje u Motovunu, inače, prolazi, za sve koji ga pohode, neshvatljivom brzinom. "Kaj je taj Žilnik - Slovenac, Hrvat, Mađar, Slovak? Srbin fakat nije?", pitao je jedan mlađahni Zagrepčanin svoje vršnjake iz ekipe. "Ma, kaj tu sereš s tim glupim pitanjima? Čovjek ti je filmadžija, kužiš", dobio je jezgrovit odgovor svog vršnjaka. Ubrzo potom sve je zaliveno novom rundom gemišta. Vojvođanskom filmskom ritmu dodatno su dali "gas" i muzičari - Osam tamburaša s Petrovaradina, odlično prihvaćeni bend Zbogom Bruce Lee i etno-džezeri Earth wheel sky band.

Iza njih je u motovunskom vazduhu, natopljenom filmskim slikama, mirisom loših lokalnih ćevapčića i ukusom odličnog vina, ostalo da lebdi pitanje: "A zašto niste doneli i svoj CD?" U gradskoj galeriji Vojvođani su upriličili i izložbu ambijentalnih radova Mire Brtke, Vere Zarić, Živka Grozdanića i Dragana Vojvodića. Kritičari kažu da je njihovim instalacijama celokupni prostor motuvunske galerije pretvoren "u intimnu atmosferu privatnog stana". U međuvremenu, od otvaranja i tokom festivala nad motovunskim uličicama i po malim trgovima vijorile su se umetnič ke zastave, za ovu priliku preseljene iz centra Novog Sada, a na srednjovekovnim motovunskim zidinama i tornju mesne crkve veliko platno sa petrovaradinskom sat-kulom. Na terasi jedinog lokalnog hotela "Kaštel", uz vojvođanske specijalitete, služena je dunjevača, čije su ime mnogi s mukom čitali jer je pisano ćirilicom. S druge strane, nije bilo nikakvih problema kad je trebalo potegnuti "duplu dunju", pa se posle, usred leta, spontano zapevalo "Jesen stiže, dunjo moja". Istini za volju, nekoliko Slavonaca, ljubomorno uverenih da je kulen samo slavonski kulinarski ponos, bilo je zbunjeno što je na trpezi kulen predstavljen i kao vojvođanski delikates. Kako god, nije ga ostalo, kao ni bilo čega drugog. Ne zato što je sve bilo "džabalesku", a svi gladni i izmoreni tulumarenjem, naprosto - razlike katkad čvršće i više spajaju nego sličnosti. - More koje je nekada oplahivalo Motovun i preplavljivalo Vojvodinu je naša zajednička prošlost.

Okusi, miris i boja Vojvodine pokazat će nam što nas ponovno spaja u ovoj kratkoj, ali slatkoj budućnosti - rekao je umetnički direktor Rajko Grlić. Jednako tako je tokom jednog od ranjih festivala Grlić u razgovoru s potpisnikom ovih redova u samo dve rečenice, za sve koji ne shvataju duh MFF, sve jednostavno objasnio: "Sva silovanja, uključujući i bratstvo i jedinstvo, strašna su, a strah od pritisaka, čak i dobronamernih, u ovim krajevima uvek se završavao pogubno. Treba pustiti da se stvari jednostavno dogode!".

Tako se, jednostavno, tokom ovih devet godina događao i Motovun film festival. Na kraju je postavljeno- ne manje bitno - ali logično pitanje na koje niko mnogim znatiželjnicima ove godine nije odgovorio: Vojvodina u Motovunu, a bez Đorđa Balaševića? Jel' to ne(t)ko pogrešio?